Muzika

IntegralnaYogaDean

Hodočašće po Indoneziji

duhovno putovanje, putopis


(JANUAR/FEBRUAR 2009. GODINE)

U jednoj od mojih dubokih meditacija u koju sam ušao jednog popodneva, video sam neobičan hram. Nalazio se u gustom rastinju. Isprepletene grane, visoka trava, palme i bršljan ukazivali su na to da sam se našao u džungli. Čulo se bezbroj neobičnih zvukova. Bio je to hor ptica, zrikavaca i ko zna čega još...

Hram je bio star. Neobičan reljef i figure pokrivao je gusti lišaj koji se na vrelini sunca presijavao u zlatastu boju. Živopisno zelenilo i neobično plavo nebo nije podsećalo na naše. Osetio sam neko čudno uzbuđenje. Nešto me je vuklo da uđem u hram. Dok sam pokušavao da rukama razgrnem travu i granje koje mi se nalazilo na putu, u trenutku sam shvatio da se u hramu nalazi čovek posebnih moći, čovek koji je na izuzetno visokom duhovnom nivou. Zračio je toplinom i ljubavlju. Na licu mu se videla beskrajna nežnost i dobrota. Bio je to MOJ UČITELJ...

Od tog interesantnog doživljaja prošlo je nekoliko dana, kada sam sasvim „slučajno“ sreo moju prijateljicu koju dugo nisam video. Otišli smo na kafu. U dugom razgovoru rekla mi je da je dobila stipendiju Likovne akademije i da živi u Indoneziji. Došla je na kraći odmor. Htela je da obiđe svoje. Zavaljen u fotelju od ratana, pijući poslepodnevnu kafu, sa velikim interesovanjem sam slušao Dušanku...

Živela je na Baliju, u pirinčanim poljima, gde nebo, vulkani i džungla pišu svoju priču, gde milioni ptica i insekata pevaju u horu i čija je drevna kultura nama, Evropljanima, gotovo nepoznata. Opčinjena njihovom tradicijom, postala je učenica jednog hinduističkog sveštenika i šamana... To je bio čovek posebnih moći, visokog duhovnog nivoa iz koga je zračila blagost i dobrota.

Zanet njenom nesvakidašnjom pričom u jednom momentu sam ponovo video hram, i čoveka koji sedi u lotosu kao u onoj dubokoj meditaciji. Spontano, sasvim spontano i polako, izgovorio sam reči kojima sam i sam bio iznenađen. Rekao sam: Dušanka, on je i moj učitelj... S obzirom na moja duhovna traganja, još od gimnazijskih dana sam proučavao filozofiju, teozofiju, psihologiju, budizam i druge religije. Želeo sam da znam kako ljudski um funkcioniše i imao potrebu da spoznam ko smo i odakle dolazimo. Nisam imao odgovore na mnogobrojna pitanja, već samo pretpostavke. Za to su mi bili potrebni učitelji, pa sam se od rane mladosti susretao sa mnogima koji su mi pomogli u mom duhovnom napretku (dalaj-lama, lama Čepel, lama Navang, lama Ole Nidal i dr.).

Svaki od njih me je učio kako da gledam na život i da ničega ne treba da se plašim. I naravno, da volim ljude oko sebe. Želeo sam da uđem u viša stanja svesti. Za to mi je bio potreban učitelj koji će imati malo više vremena da mi se posveti i koji će mi otvoriti nove horizonte duhovnog razvitka...

I eto tako, pijući već ohlađenu kafu sa Dušankom, ostao sam zbunjen spoznajom da sam svog učitelja konačno našao. Rekao sam da ću joj dati moju biografiju sa slikom, kako bi mogla pitati učitelja da li bi mogao da me primi i da li bi mogao da mi pomogne u mom daljem duhovnom razvoju.

Rečeno – učinjeno.

Kroz nedelju dana, dobio sam Dušankinu poruku sa Balija... Glasila je: „Deki, u nedelju sam se videla sa Suhuom. Našli smo se u hramu Tirta Empul u Tampat Siringu, 10 km od Ubuda. Dan je, po balinežanskom kalendaru, bio poseban. Radilo se pročišćenje ljudi svetom vodom i obavljalo ritualno kupanje. Suhu je imao svoju misiju. Prikupljao je svetu vodu. U trenutku kada me je ugledao, prišao mi je i iznenada rekao: ’Daj mi sliku čoveka čije mi poruke donosiš’. Pažljivo je pogledao pruženu fotografiju i saopštio: ’On je zbunjen i treba da dođe ovde jer je na tragu za ličnim preobražajem. Svako ko dođe ovde nađe ono što traži. Mora doći u zemlju bogova’. Koristio je izraz ’tanah Dewata’. ’Na Baliju su frekvence izuzetno jake i koristiće mu. Mora proći kroz rituale čišćenja kako fizičkog, tako i duhovnog da bi mu se putevi otvorili.’

Bila sam jako iznenađena onim što mi je govorio, jer mu pre toga nisam stigla ništa reći o tebi. On je već sve znao...U desetak minuta, koliko je imao vremena, rekao je da si odličan učitelj i da je to tvoja prava priroda. Dodao je da ćemo meditirati zajedno i da će se on moliti za uputstva u koje hramove treba da te odvede i šta treba da radimo. Nakon toga smo otišli da se pomolimo, a na rastanku je još nekoliko puta ponovio ’Obavezno neka dođe’...

Juče me je ponovo zvao da vidi da li sam kontaktirala sa tobom, pa sam ti pustila mejl, znajući da će to biti veliko iznenađenje za tebe.“

I bilo je...

Dok sam čitao Dušankino pismo, odnosno reči učitelja, osetio sam odjednom plimu različitih osećanja... Setu je zamenila tuga, a posle nje došla je sreća, pa blaženstvo, pa opet seta, tuga i tako redom. Steglo se grlo, a suze su potekle same, kao bujica posle velikih kiša. U glavi mi je sve brujalo... Imao sam osećaj kao da sam ušao u povišeno stanje svesti koje sam doživeo 1992. godine kada sam dobio inicijaciju od lame Ole Nydala.

Shvatio sam, u dahu kao kad se zora rađa, u najlepše praskozorje, da se rastajem od mog dosadašnjeg načina života i ulazim u novi dan, u dane koji će mi iz osnova promeniti život... Osećao sam učiteljevo prisustvo... Doneo sam odluku... Idem kod moga učitelja.

PUT

U naredna dva dana sam se raspitao koliko košta avionska karta do Balija i koliko mi je novca potrebno za život u Indoneziji, za pet nedelja. Saznao sam da mi je neophodno 1400 evra, 1000 za kartu i 400 za život. Nisam imao taj novac, a znao sam da put ne mogu odlagati. Morao sam naći neko rešenje. Molio sam se da nađem put do rešenja i, za divno čudo, to se i dogodilo. Trećeg dana, komšinica me je pozvala na sastanak kućnog saveta koji je trebalo da odluči o prodaji velike zajedničke terase koja se nalazi na krovu zgrade.

Otišao sam, iako sam bio usred velikih obaveza vezanih za izradu časopisa čiji sam urednik, a vratio se zbunjen i srećan. Odlučeno je da se terasa proda i da svaki nosilac stanarskog prava dobije 1400 evra. Da ništa u životu nije slučajno, uverio sam se i ovog puta. Bio sam, zaista, ushićen.

Uzeo sam godišnji odmor i krenuo na daleki put... Čitajući knjige Bhagavadgita i Šrimad bhagavatam, kako bi se upoznao sa najstarijim duhovnim spisima Veda, skratio sam sebi put do Denpasara koji je, sa presedanjima, trajao skoro dva dana. Bio sam umoran kada su me, na aerodromu, oko 18h po balinežanskom vremenu, sa svojim motorima, dočekale Dušanka i njena drugarica Ana. Pozdravili smo se i krenuli u Dušankinu kuću koja se nalazila na obodu Denpasara, Singapadu, okružena gustim pirinčanim poljima. Kao znak dobrodošlice, na ulasku u njen dom, Dušanka mi je stavila oko vrata venac od cveća.

Posle dobrodošlice i razgledanja neobične indonežanske kuće, uz prijatan razgovor koji se vodio na prekrasnoj terasi sa koje se čulo hiljade neobičnih zvukova koji su ovladali tamom denpasarskih polja, Dušanka mi je rekla da je Suhu kazao da već sutradan ujutro moramo biti kod njega. To je značilo samo četiri sata spavanja, posle zamornog i dugog puta, jer je zidni sat otkucavao tačno ponoć. Posle tuširanja pomoću kofe i kantice (skoro ceo Bali ne koristi toplu vodu, ni kupatilo na koje je zapadni svet navikao), otišao sam u krevet. Bio je dovoljan samo jedan minut da uđem u dubok san…

Učitelj Suhu, hinduistički sveštenik i šaman

Suhu, hinduistički sveštenik i šaman

Dušanka me je probudila tačno u četiri. Ponovo sam se istuširao jer se na sveta mesta ide sveže okupan. Seo sam sa Dušankom na motor, pa smo krenuli kod Suhua. Išli smo njihovom magistralom po neravnom području. Put je bio vijugav. Uz njega se pružala prašuma sa mnogobrojnim palmama, kokosovim drvećem i drugim rastinjem.

Osećao sam veliko uzbuđenje. Srce mi je tuklo u grudima, pa sam imao osećaj kao da će svakog momenta iskočiti iz njih. Jedva sam čekao da vidim učitelja. Brojao sam minute do susreta.

Put je bio naporan, pa smo dva puta pravili pauzu u restoranima koji su se nalazili duž Indijskog okeana kako bismo nešto prezalogajili i popili malo kokosovog mleka. Tako osveženi, išli smo dalje…

U jednom trenutku, posle dva sata neprekidne vožnje od poslednje pauze, Dušanka je motorom skrenula na jedan mali seoski put koji nas je vodio tačno kod učitelja. Došavši na kraj neobičnog indonežanskog sela, morali smo sići sa motora i krenuti pešice, jer se učiteljeva kuća nalazila duboko u džungli. Jedva sam se kretao zato što nisam navikao da sedim tako dugo na motoru. Noge su mi klecale, ali je želja da vidim učitelja bila jača. Stigli smo tačno u podne.

Učitelj je bio ispod trema omanje kuće kada sam ga ugledao. Srce mi je odjednom zalupalo još jače, jer je Suhu izgledao baš kao u mojoj viziji, onog popodneva u sobi, dok sam meditirao. Bio je tamnoput, crne kose, srednjeg rasta, četrdesetih godina… Široko se osmehujući, prišao mi je, pružio ruku i rekao: „Om swastijastu.“ To je značilo: „Bog ti pomogao.“ Njegov pogled je bio topao, kao i njegova ruka. Rekao je da nas je očekivao svakog momenta i ponudio je da sednemo ispod velikog trema koji nas je zaklanjao od sunca koje je pržilo svom svojom snagom.

Ponudio nas je kafom, hranom i voćem, kako bismo se osvežili od dugog puta. Uz njega, tačnije pored njegovih nogu, stajale su i tri lepe kuce koje su veselo mahale repovima. Suhu nam je predstavio svaku od njih. Sva tri psa su bila njegovi miljenici, a mene je, na prvi pogled, osvojila najmanja i najljupkija kuca, po imenu Dogi. Netremice me je gledala. Učitelj se, primetivši taj prizor, nasmešio. Pogleda me dugim pogledom i dade mi knjigu koju je držao u ruci. Zvala se Šrimad Bhagavatam. Ostao sam zaprepašćen, jer sam takvu istu knjigu kupio pred odlazak i upravo je pročitao u avionu…

Razgovor sa Suhuom je bio prijatan. Interesovao ga je moj duhovni put, a specifična, indonežanska kafa mi je brzo vraćala snagu. Kada je bilo tačno tri sata, Suhu je rekao da ustanemo, kako bi uradio ritual čišćenja svetom vodom (voda se rasipa iz male činije) uz molitvu. Posle završenog obreda, opet smo seli, prekrstivši noge, na prostranu terasu ispod trema, pa nastavili započet razgovor. Vreme kao da je stalo, priči nikada kraja… Osećao se miris džungle, specifičnog rastinja koje je iz svojih nedara ispuštalo opojnost pod vrelinom indonežanskog neba. Zanet razgovorom sa svojim učiteljem, u jednom trenutku osetih kako mi mala kuca Dogi prilazi, provlači se ispod moje miške i spušta glavu na podlakticu. Tu se malo promeškoljila, pogledala prema meni, a zatim se provukla ispod noge i stavila glavu na stopalo.

Bila je okrenuta ka učitelju kada je on pogledao i rekao: (pričao je u trećem licu) „Kao što je pas Dogi zavoleo Deana, tako je i Suhu zavoleo Deana. Došao si ovde sa Isusovom ljubavlju. Da li si kršten?„ Odgovorio sam potvrdno. Pozvao me je da odemo do rečice koja se nalazila iza njegove kućice u džungli. Želeo je da opet uradimo ritual čišćenja uz molitve, kao što to rade vernici na reci Gang. Morao sam obući specijalni beli sari koji mi je kupila Dušanka, a koji se inače oblači samo za takvu priliku.

Pošli smo…

Osetio sam blago uzbuđenje. Bio sam na ivici suza i radosti. Ni sada ne mogu to da definišem na pravi način. Bilo je i jednog i drugog. Suhu je išao ispred mene. Ušao je u vodu i seo, prekrštenih nogu, na jedan veliki oblutak koji je virio nasred reke. Okrenuo mi je leđa kada sam od njega bio udaljen oko deset metara. Obred je otpočeo molitvom i pevanjem uz zvuk malih zvončića koje je držao u ruci.

Odjednom, kao da je sve stalo. Imao sam utisak da iz prašume ne dopire nijedan zvuk. Priroda je promenila boju. Nad rekom su se pojavile dugine boje. Osetio sam mir i spokoj u duši. Osećao sam da sam u službi života, jer čovek i jeste život. Spoznao sam da Tvorac nije tajna, naprotiv, njegov rukopis je u sveopštoj kompoziciji ove kosmičke filharmonije što mi je i Suhu sada pokazao.

Želeo je da mi osvetli put.

Nakon završene molitve, koja je još dugo odzvanjala u mome srcu, učitelj je bacao latice cveća po reci. One su nizvodno dolazile do mene i njima sam se umivao izgovarajući molitve. Bio sam srećan i ushićen. Emocije su me nosile visoko, visoko… A onda, potpuni mir…. Vrativši se ispod trema, učinilo mi se da mi je neko skinuo sa leđa neki veliki, ogroman i težak kamen. Doživeo sam neko olakšanje. Nisam osećao nikakav grč ni tenziju, već neku lakoću i mir. Imao sam osećaj kao da na ljude gledam drugačije, kao i na sve druge stvari. Ušao sam u drugo stanje svesti, što sam kasnije shvatio.

Sa trema, gde smo se služili voćem i rashlađenim čajem, po nalogu Suhua, otišli smo iza kuće da ponovo malo meditiramo. Tu sam, u meditaciji, doživeo najdublji mir koji sam ikada do tada osetio. Nakon toga smo se vratili na isto mesto. Opružili smo se po terasi kako bismo se malo odmorili. Hvatao me je dremež, kad sam odjednom osetio da me je nešto udarilo posred čela, između obrva. Naglo sam se uspravio. Onako bunovan, zapitao sam Dušanku šta me je to pogodilo. Bio sam iznenađen kada mi je rekla da je to feces guštera geka i da izmet simbolizuje zlato. Kazala je da je to dobar alhemijski znak jer je pao u predelu trećeg oka. Malo sam se zamislio, a i našalio sa Dušankom u vezi sa tim… Nisam znao da ću toga dana kod učitelja ostati do ponoći i da će mi posvetiti toliku pažnju. Do tada to nije činio. Po Dušankinim rečima, bio sam izuzetak. Kod njega je dolazio ogroman broj ljudi iz celog sveta svaki dan od osam časova ujutro, pa sve do ponoći, tako da nije mogao za svakog da odvoji mnogo vremena. Zašto je to za mene učinio, tek kasnije sam shvatio…

Dok mi je pričao da, ukoliko želim da napredujem na duhovnom putu, treba da prođem kroz rituale čišćenja svetom vodom i molitvom, kao i pokajanje, i objašnjavao kako i u koje vreme, prema mesečevom kalendaru, odem u hramove koje mi odredi da u njima vežbam yogu ili pranajamu, naišla je neka grupa njegovih učenika... Pozdravio se sa njima i ponudio im da nam se pridruže na terasi gde smo se nalazili. Meni je dao plan i raspored odlaska u hramove a zatim je, posle kraćeg razgovora sa svojim učenicima, sedeći na metar i po od mene, rekao da vidi moju auru koja je velika, gusta i jaka i dopire sve do ulaznih vrata njegove kuće. Bio sam iznenađen njegovom konstatacijom. Pogledao sam ga upitno… Videvši moj pogled, nasmešio se, a potom stavio svoju šaku iznad moje i rekao kako imam izuzetno jaku energiju kojom mogu uspešno da lečim ljude. Bilo je neverovatno kako je sve znao. Ranijih godina, objavio sam tri naučna rada, sa ekipom poznatih lekara, na tu temu.

Zbunjeno sam mu odgovorio da nemam. Polako mi je prišao i zamolio da podignem majicu koja je ležerno pokrivala pantalone. Lako sam to učinio, a on mi nepogrešivo pokaza rukom na tri mladeža koja su činila pravilan trougao nasuprot pupka. Bio sam zatečen .Tupo sam gledao u mladeže, kao da ih prvi put vidim. Nikad pre nisam obraćao pažnju na njih. Rekao je da su one tri zvezde što obasjavaju pupak, koji predstavlja Zemlju. Rukom je pokazao koje su to zvezde na nebu, pošto je, u međuvremenu, pala noć. Nebo je bilo tako blizu, a zvezde su sijale najvećim sjajem. Milioni zvezda su nam bili nadohvat ruke. Takvo nebo nikada pre nisam video…

Rekao je da na indonežanskom podneblju nema Malog i Velikog medveda. To me je iznenadilo, jer sam mislio da bolje poznajem astronomiju.

BOŽJI BRAT

Utonuo u misli, nastavio je: „Očekivao sam te. Znao sam da ćeš doći i da ću upoznati moga božjeg brata iz Srbije. Imao sam viziju tvoga dolaska. Rasplinut si, a ovde si došao da se posvetiš samo jednom putu. Moraćeš ga sam naći na ovom tvom hodočašću. Tvoj put će ti se ukazati. Videćeš i sam. Nisi slučajno ovde. Dušanka će biti tvoj vodič (Dušanka tečno govori indonežanski, a motor, koji se ovde uglavnom koristi kao prevozno sredstvo, vozi kao reli vozač) jer vidi čakre, auru i ima vizije, a ti imaš moć telepatije, razvijenu intuiciju i jake zaštitnike, vidovit si i možeš da čitaš misli. Sve to će ti zajedno biti od velikog značaja za pronalazak tvog duhovnog puta i mira.“

Bio sam fasciniran svim ovim. Mislio sam da sanjam, nisam verovao da se to baš meni dešava.

Noć je osvojila džunglu već poodavno, a mi se nismo razdvajali od učitelja. Milioni neobičnih zvukova su dopirali iz obližnjeg rastinja. Sve je delovalo kao neka nestvarna bajka, kao moj najlepši san.

Dok sam razmišljao šta me je toliko vuklo ka ovom čoveku, žedno ispijajući neki ukusan i pitak čaj od njihovih lekovitih trava, Suhu me je zamolio da se pomolim u njegovoj sobi za jednu njegovu učenicu koja ne može da ostane u drugom stanju. Bila je to za mene, zaista, izuzetna čast.

Lako sam ustao i otišao do sobe za molitve. Seo sam na čist pod preko puta božanstva statue Sarasvati, boginje znanja, i počeo da se molim…

Za vreme molitve, osetio sam da me Sarasvati privlači poput magneta i kao da me poziva na neko usavršavanje. Bio sam omamljen i kao da sam se grejao toplotom kojom je ona zračila. Shvatio sam da pripadam univerzumu, kao i ceo materijalni svet kojim bivstvo zrači i sjaji kroz stvoreno. Bio sam svestan spoznaje da postoji autoritet ispred mene i zadivljen činjenicom prisutnosti i budnosti Tvorca u sebi. Molio sam se punim srcem i dušom za zadatak koji mi je učitelj dao…

Nakon molitve, kad me je učitelj zapitao da li sam osetio nešto u vezi sa njegovom učenicom, rekao sam mu da će ona roditi blizance. Zamišljeno me je pogledao dugim i ispitivačkim pogledom, a zatim se nasmešio. Rekao je da neće imati blizance, ali da sam takav osećaj stekao zato što se i on istovremeno molio za nju, a ja sam njegov božji brat (blizanac) iz Srbije…

Zamolio sam ga da mi kaže šta sam bio u prošlom životu (s obzirom na to da se sećam svoja tri prošla života) jer me je to oduvek interesovalo. Odgovorio je da ništa ne umire, da se sve rađa, neprestano kreira i ostvaruje u različitim dimenzijama. Smrt ne treba poraziti. Ona nije naš neprijatelj. Sav život je neprekidno umiranje, radi neprekidnog rađanja. Treba tražiti razloge zbog kojih želimo da umremo i tada ćemo shvatiti suštinu života. „Očigledno je da si i ti, kao i drugi, živeo više života“, produžio je. „U prošlom životu si bio monah na Tibetu, a pre toga si bio državnik u Engleskoj gde se i sada može naći tvoj lik na nekom od starih zlatnika. Ali, mene interesuje tvoje duhovno ime iz tibetanskog budizma. Koje je tvoje ime?“ pitao je. Rekao sam da sam dobio ime Sakupljač dobre karme, sa čim se on potpuno složio.

Vreme je odmicalo. Približavala se ponoć. U trenutku kad su se učenici spremali da odu, na jedan metar ispred mene, pojavila se neka zelena gusenica. Mladići su je u panici ubili. Bila je to jedna od najotrovnijih gusenica sa tog podneblja. Tog momenta mi je kroz glavu proletela misao da ovde ima i drugih opasnosti koje vrebaju kao što su kobre, žuta groznica, malarija, ogromni slepi miševi, besni psi i još mnogo toga, ali da mi se ne može ništa dogoditi jer sam na hodočašću, u traženju moga duhovnog puta… Zvezde su i dalje sijale najlepšim sjajem i bile su gotovo nadohvat ruke, kada smo posle lagane večere pošli na spavanje.

Usnio sam neobičan san...

Imao sam osećaj kao da se nalazim u nekoj drugoj dimenziji gde su bića drugačija, a boje žive i žitke. Bila su to neka svetlosna bića koja su mi se smešila. Kao da su se emocije kretale i kiptale... Kuda se kreću ti osećaji, kao da sam se zapitao odjednom, u snu. Da li, možda, pozivaju na usavršavanje? Neko je to sve gledao i nadzirao. Tvorac? Shvatio sam da smo mi ovde, i oni tamo, samo vizija i kreacija vrhunske misli svevišnjeg... Dušanka me je probudila tačno u sedam ujutro. Bio sam žedan i zatražio malo vode. Umio sam se i obukao, a zatim pošao na terasu na kojoj se već nalazio spremljen doručak. Suhu je ustao u cik zore i pripremio vrlo ukusne špagete sa rižom. Takve u Srbiji nisam jeo.

KRISTAL

Nakon doručka, na rastanku, dok je nebo počelo da poprima svetloplavu boju, a sunce počinjalo jače da peče, Suhu je iz svog džepa izvadio jedan skupocen, redak kristal koji se zove zlatna kosa. Nad njim je uradio neki ritual, a zatim mi ga je poklonio. Rekao je da mi ga daje jer ću njim pojačati sve moje sposobnosti, naročito pri lečenju ljudi, pojačavaće sahasrara čakru, molitve i davaće mi istovremeno jaku zaštitu. Dao mi je mantru koju treba da radim svakog dana po tri kruga, rekao da spavam okrenut na sever-jug ili istok-zapad i nasmešio se. Gledao me je dugo i toplo, a zatim mi je pružio ruku. Rastasmo se uz srdačan poziv da ponovo dođemo. Sedoh sa Dušankom na motor, pogledah u oči učitelja, mahnuh još jednom i kretosmo put Denpasara...

Vraćanje je bilo lakše. Bio sam naspavan i ništa mi nije bilo teško. U mislima mi je bio prisutan učitelj. Imao sam osećaj da prati naš put... Obala Indijskog okeana se kupala u raskoši indonežanskog sunca. Peščane plaže su se smenjivale sa kamenitim stenama, džunglom i okeanom... Neobični mirisi su se širili odasvud. Hor ptica je pevao odu životu...

Posle dva sata dobre vožnje, napravili smo pauzu, užinali, osvežili se jakom kafom, pa nastavili dalje.

U Dušankinu kuću smo stigli negde oko 13 časova. Odmah sam legao i zaspao. Imao sam osećaj da je jutro, kad me je Dušanka pozvala da ustanem. Bilo je 15 časova. Dva sata dobrog sna mi je bilo dovoljno da se povratim od napornog puta. Seli smo na verandu i ručali. Razmenjivali smo utiske o Suhuu. Rekao sam joj da sam fasciniran njime i da je svaki čovek enigma za sebe. Suhu je, zaista, bio moj izbor i nije bilo slučajno što sam došao kod njega. Još uvek sam osećao njegov pogled na sebi....

U razgovoru, Dušanka mi je, kao umetnica, predložila rešenje kako da napravim medaljon od kristala koji mi je na rastanku poklonio učitelj. Predložila je da medaljon bude od srebra, da gore ima oblik šestice, a dole devetke. Mora da čini jednu celinu, a da unutra, u sredini, srebro ima jedan otvor u koji će se staviti kristal, kako bi energija iz srčane čakre, anahate, išla nesmetano kroz njega. Bilo bi dobro da na obodima medaljona bude ugraviran „OM“ na indonežanskom. Posle ovog dogovora na verandi, još malo smo se odmarali u senci visokih lijana, da bismo posle toga otišli kod Gusađija, čuvenog plesača ritualnih molitvi, kako bi nam preporučio kod koga juvelira da odemo.

Rečeno, učinjeno…

Sredovečan juvelir nas je gostoljubivo primio. Kada je video kristal i kada smo mu objasnili od koga smo dobili tu amajliju i čemu ona treba da služi, bio je oduševljen. Idejno rešenje izgleda medaljona ga je potpuno osvojilo. Počeo je da se moli bogu i božanstvima. Bili smo, zaista, zatečeni ovim njegovim ponašanjem. Za vreme razgovora nas je gledao sa ljubaznošću, a kristal sa strahopoštovanjem. Rekao je da će se moliti bogu dok bude radio ovaj medaljon. Bio je ushićen što u rukama ima amajliju koju je dao Suhu. Osećao je njegovu moć i vibracije… Kazao je da nikada u životu nije ovako nešto pravio i da je jako važno da ga radi sa najlepšim emocijama. Pri našem odlasku, pozvao nas je da dođemo za nedelju dana i rekao da će i on sebi napraviti isti takav. Bio je jako srećan.

Posle ovoga, vratili smo se kući da ranije legnemo. Bili smo umorni i iscrpljeni. Čekao nas je put u Tirta Empul…

Tirta Empul

Sunce je visoko odskočilo kada sam protegnuo noge i promeškoljio se u velikom, prostranom krevetu. Jedan zrak sunca poigravao se na ogledalu koje je stajalo uz postelju...

Neki petao je zakukurikao.

Brzo sam se istuširao, obukao i doručkovao sa Dušankom. Posle kraćeg razgovora i razgledanja plana kojim putem da pođemo, krenuli smo ka Tirta Empulu. Hram se nalazio na severu Balija. Bio sam psihički spreman za naporno putovanje…

Put je vodio preko nekih brda i kroz klance, tako da su mi noge otekle od putovanja. Nisam ih osećao... U jednom momentu sam, čak, zaradio i opekotinu (bali kiss) od auspuha.

Oko dvanaest časova, stigli smo pred hram.

Tirta Empul se prkosno kočoperio na zaravnjenom prostoru koji je pucao ispred nas. Neobičan reljef sa mnogo božanstava na ovom grandioznom hramu bio je zahvaćen zlatastim lišajem koji se presijavao na suncu i davao mu još veću patinu. Nisam mogao da odvojim oči od njega. Stara kultura i civilizacija ukazivala je da smo došli na drevno mesto, na kojem je svaka figurica na živopisnim zidinama imala svoju priču. Veliki broj ljudi stajao je ispred hrama. Svi su bili u sarijima. Konstatovao sam da smo Dušanka i ja bili jedini stranci. Ljudi su nas ljubopitljivo gledali i izgovarali „OM SWASTUJASTU“. Bili smo iznenađeni njihovom ljubaznošću. Pitali su na indonežanskom odakle smo došli i gde stanujemo. Bili su srećni kad su saznali da smo gosti čak iz Srbije... Obukli smo sarije i ušli u hram.

Zapahnuo nas je neki specifičan miris. Najviše ljudi je bilo oko centralnog svetilišta, dela gde se nalazio ogroman bazen sa devetnaest česmi. To su bili neki otvori iz kojih je kuljala voda. Po nalogu Suhua, potražili smo sveštenika, Pemangkua, kako bi nad nama izvršio ritual čišćenja svetom vodom i molitvom...

Nakon obavljenog obreda, spustili smo se u bazen sa česmama (voda je dopirala do pojasa) i, ispod svake česme (koja je namenjena određenoj molitvi npr.za sreću, posao, ljubav, brak i dr.) molili smo se i kupali. Kad sam stao ispod četvrte česme, učinilo mi se da je vreme stalo...

Nije se čuo žamor ljudi, ni bilo koji drugi zvuk. Imao sam osećaj da sam ušao u neku drugu dimenziju. Ispred očiju mi se stvorila neka sumaglica koja je dobijala izgled jakog ljubičastog svetla. Imao sam utisak da sa mene spada neki težak oklop i da ostaje samo moja suština, moje eterično telo. Nije više bilo prljavštine nakupljene mojim trajanjem u ovom životu. Voda je bila hladna i kao da me je samo taj osećaj budio i vodio od česme do česme. Sa velikom bestežinskom lakoćom, došao sam tako i do poslednje česme. Bio sam u nekom čudnom stanju, kao da sam lebdeo iznad tela i posmatrao svoju ljušturu. Bio sam iznad hrama i sa zanimanjem posmatrao sebe. Kao da me je osvestila ledena voda koja mi je padala niz glavu, shvatio sam da se nalazim kod devetnaeste, poslednje česme....

Usta su mi poplavela od velike hladnoće i počeo sam da cvokoćem. Izgledalo je da voda dolazi iz neke velike dubine i kao da nosi neke, samo meni namenjene poruke...

Pojam vremena, ovog puta, ništa nije značio. S jedne strane, imao sam osećaj kao da je prošlo manje od jedne sekunde dok sam bio u vodi, a sa druge, kao da sam tu proveo ceo dan. Nisam se mogao otrgnuti utisku tog dvojnog osećanja. Bio sam uistinu srećan i ushićen...

Posle ovog rituala čišćenja svetom vodom, otišli smo da malo meditiramo, a kasnije, s obzirom na to da smo dobro ogladneli, otišli smo na ručak u jedan restoran koji se nalazio u predvorju hrama.

Hrana nije bila po mom ukusu, pa sam ostao gladan. Obrok se sastojao od nekog njihovog povrća koje mi je ličio na neku travu i po izgledu i po ukusu. Vegetarijanac sam trideset i sedam godina i, ovog puta, ishrana na Baliju mi je bila veliki problem. Bio sam iznenađen činjenicom da hinduisti nisu vegetarijanci. Indonežani jedu meso koje potiče od ritualno zaklanih životinja. Dakle, dok smo jeli ovaj neobičan ručak, uživao sam u pogledu na bazen koji je bio prepun egzotičnih riba. Takvi primerci se teško mogu videti. Balinežani hvataju ove ribe u Indijskom okeanu, a odatle ih kasnije transportuju po celom svetu...

Nakon popijene kafe koja nam je dala dodatnu energiju, seli smo na motor i, po učiteljevom planu, krenuli na krajnji, južni deo Balija, u hram Uluwatu.

Uluwatu

Krivine, opasne neravnine i nepregledna džungla bile su sastavni deo ovog puta…

Hram se nalazio visoko u planini, na jednoj strmoj litici koja se spuštala u Indijski okean. Prizor veličanstven…(Kamen za reljef na hramovima se lako obrađuje jer je vulkanskog porekla).

Neobična građevina, sva u reljefu, kao da se nalazila na kraju sveta. Svetilište je paralo nebo a beli, prozračni oblaci su činili venac nad njim. Gusta šuma je opasivala hram. Sve je odisalo mirom i nekim velom tajne. Imao sam osećaj da niko više na ovom svetu ne postoji, osim hrama i nas dvoje. Mene i Dušanke…

Obukli smo sarije i ušli u ovaj neobičan hram. Odjednom, samo što smo napravili nekoliko koraka, nešto mi je iznenada skočilo na leđa i skinulo kapu sa glave. Krv mi je jurnula u lice. Pogledao sam preneraženo u Dušanku, a potom u majmuna koji je veselo nosio ukradenu kapu. Iznenađenju nije bilo kraja… Ogroman broj majmuna nalazio se u hramu. Bio je to neverovatan prizor. Sveštenik koji nas je primio je rekao da je to uobičajena slika, jer je u okolini gusta šuma, a hram je otvoren (kao i svi hramovi na Baliju), pa su majmuni redovni posetioci. Pokazao nam je unutrašnjost svetilišta čiji je reljef bio veličanstven, upravo kao i njegova spoljašnjost…

Ušli smo u prostor za molitve i ostavili ponude (kad smo išli u hramove, kupovali smo i ostavljali ponude – cveće božanstvima )… Sveštenica je nad nama obavila ritual čišćenja svetom vodom. Dok je trajao obred, niz lice su mi tekle suze. Nisam ih mogao zaustaviti. Imao sam osećaj da sam izvan prostora i vremena. Obuzelo me je neobično spokojstvo. Nakon završenog rituala, Dušanka i ja smo otišli da meditiramo u deo hrama gde je bilo najmanje majmuna.

Sa meditacijom sam prvo počeo ja, kako bi me Dušanka čuvala od ovih malih, neobičnih posetilaca.

Seo sam u lotos i počeo sa meditacijom. Brzo sam ušao (moj najbrži ulazak u meditaciju) u meditativno stanje. Osećao sam neobično jake vibracije hrama. Imao sam spoznaju duše… Shvatio sam da se čovek boji smrti, neizvesnosti, ali da duši nije nepoznato umiranje. Umirala je ona bezbroj puta, u sebi, zbog sebe, zbog svoje budnosti, zbog svog savršenstva. Taj prelazak u drevno stanje savršenstva, u zasluženu kolevku mudrosti je njen neizbežan cilj, njen svetli zadatak. Svet je večan i čovek nikada ne umire… Univerzalno JA se ne plaši onog čega se običan čovek plaši... Kada sam u ovom stanju postavio sebi pitanje šta onda umire, trgao sam se i rekao Dušanki da ona nastavi sa meditacijom…

Dok je Dušanka bila u molitvi, i dalje sam osećao jake vibracije hrama. Imao sam osećaj da gorim. Grlo mi je bilo suvo, ali to nisam doživeo kao neprijatnost, već, moglo bi se reći, kao najveće zadovoljstvo.

Posle završene meditacije, Dušanka je rekla da je imala viziju Ganeše (Šivin sin koji ima glavu slona, a telo čoveka) kako sedi na zlatnom prestolu optočenom dijamantima, rubinima, safirima i drugim dragim kamenjem. Ganeša je gledao pogledom punim ljubavi i prosijavao je zlatnom svetlošću.

Ganeša je vibrirao, prilazio joj, smešio se i udaljavao na dva metra od nje. Ovog puta, Dušanka je imala spoznaju da je on naš zaštitnik, i vodič na putu kroz Indoneziju, a koga je odredio Suhu, moj učitelj…

Nakon završene Dušankine meditacije, pitali smo sveštenika, čoveka šezdesetih godina, kome je ovaj hram posvećen. Odgovorio je da je posvećen Ganeši i da se u hramu nalaze dve statue posvećene ženskoj i muškoj manifestaciji Ganeše. S obzirom na to da se ispred Dušankine kuće takođe nalazio Ganeša, shvatili smo da ovo nije slučajnost i da je Ganeša naš vodič po Baliju. Odnosno, to je bio prvi Suhuov znak koji je odredio moj put…

Drugi znak

Nakon toga, krenuli smo kući u Singapadu. To je bio, ujedno, i naš najduži put, jer toga dana nam je trebalo dva sata kako bismo otišli na sever u Tirta Empul, odatle pet sati do Uluwatua i još tri sata do naše kuće. Ukupno deset sati. Kada smo bili na pola puta do kuće, počeo sam spontano u sebi da pevam mantru Padmasamabve. Bilo je to ritualno pevanje i kao da me je nešto primoravalo da baš to radim. Nakon pet minuta izgovaranja mantre, odjednom, naglo, kao iz nekog bureta, prolomio se prostorom moj glas. Bio je dubok, jak, izmenjen i kao da nije bio moj. Osetio sam neko jako uzbuđenje i kao da sam vibrirao. Imao sam istovremeno osećaj tuge, radosti i sreće. Nekakav zanos je preplavio moje telo. Nisam osećao ni noge ni ruke.

Odjednom, shvatio sam da lebdim iznad moga tela i gledam Dušanku kako vozi... Bio sam zapanjen ovim iskustvom, a naročito kada sam video sebe da pevam. Bio je to sjajan bariton. Moram priznati da inače nisam muzikalan i u školi sam iz pevanja uvek imao lošiju ocenu.

Ovako sam mantrao oko pola sata. Kada sam završio sa molitvom, istog momenta sam shvatio da je to drugi Suhuov znak... To je značilo kojim putem treba da idem, odnosno koja je moja mantra...

Potpuno iscrpljeni, ušli smo u kuću. Istuširao sam se i odmah legao u krevet. Nisam imao snage da jedem. Zaspao sam dubokim i mirnim snom. Ujutro, oko pet sati, probudio me je miris sveže pripremljene kafe. Protrljao sam oči, došao do Dušanke i sa zahvalnošću uzeo topao napitak da me razbudi. Sedeli smo ispod verande. Obzorje je bilo poput vatre, crveno, kao kakva užarena lopta. Sa pirinčanih polja isparavala je rosa...

Batur

Kafa nas je potpuno rasanila i mi krenusmo na severoistok u hram Batur koji je nosio ime po jezeru Batur i planini pored koje se nalazio.

Put je bio dosta loš. Išao je kroz planinske vence i guste šume. Stalno smo se uspinjali i pitali se kada ćemo konačno stići. Usput smo nailazili na sela, raštrkana i siromašna. Nisam mogao da verujem da na ovakvim vrletima žive ljudi.

Oko osam časova, stigli smo u hram koji se nalazio visoko na samoj litici planine Batur. Pogled je bio veličanstven, jer je sa litice pucao pogled na jezero koje je zapljuskivalo podnožje same planine, a gore, u daljini, videli su se nepregledni venci planina čiji su se vrhovi stapali sa obzorjem. Sve se kupalo u sumaglici koja je polako uzmicala pred toplinom sunčevih zraka. Hram je bio ogroman. Sastojao se od više manjih celina. Reljef na zidinama je bio specifičan. Videli su se motivi Višne, Šive, Brame, Ganeše, Durge, Sarasvati... Boje hrama su bile živopisne. Dominirale su crvena, plava, žuta i zelena. Sve je izgledalo kao u nekoj bajci...

Ispred hrama je već bilo mnogo ljudi koji su čekali da prva grupa posetilaca završi sa obredom, kako bi onda oni mogli ući u svetilište.

Kupili smo ponude (cveće, voće) i stali sa drugom grupom ljudi u red. Nismo mnogo čekali kada nas je sveštenik pozvao da uđemo. Zapalili smo mirisne štapiće iz kojih se razvio gusti dim, sa kojim smo počeli da se umivamo.

Sveštenik je izgovarao neku molitvu, sedeći ispred svih nas, okrenut nama leđima.

Počeo je da izvodi ritual davanja ponuda uz molitve i svaki njen završetak propratio je udarom o zvonce…

Nakon kraja tog dela obreda, uzeli smo par latica crvenog cveta koji se nalazio u korpici sa cvetovima drugih boja (određena boja cveta se uzima u hramovima po nalogu sveštenika, zavisno od vrste molitvi) i stavili između dlanova, kako bismo ih prineli do nivoa čela. Bio sam potpuno predan molitvi i pomno pratio sveštenika. Hramom je vladao potpuni mir. Čuo se samo sveštenikov glas…

Kod sledeće molitve (rituala) stavljali smo latice raznih boja (ili samo jedne boje, u zavisnosti od hrama), od svakog cveta, ponaosob, u nivou čela, a kod treće molitve (uvek u svim hramovima) to su bile isključivo latice raznih boja cvetova.

Na kraju rituala davanja ponuda, sveštenik nas je poprskao svetom vodom po licu i glavi, a potom, još dva puta po dlanu desne ruke koja je bila prebačena preko leve.

Kada sam popio tu osveštenu vodu iz dlana, osetio sam kao da je u mene ušla neka nova, jaka energija. Bilo je to neverovatno iskustvo. Imao sam osećaj kao da ću da poletim, da se vinem u najveće visine... Svaka ćelija moga tela je vibrirala.

Na kraju ove neobične molitve, dobili smo pirinač koji je bio u svetoj vodi i koji smo po nalogu sveštenika stavili (par zrnaca) na treće oko, zatim na grlo, a par zrnaca smo pojeli…

Po završetku celog obreda, otišli smo na ručak u jedan mali restoran koji se nalazio na samoj litici usečenog klanca planine Batur (nalazili smo se visoko na planini Batur, na jednoj od njenih litica) odakle su se mogli videti njeni obronci, a i sam njen vrh. Planina se u daljini spajala sa nebom i činila je jedan nepregledan venac sa svojim proplancima oko nas. Sve je bilo u plavo-zelenim tonovima, a sam vrh Batura, nešto oštriji, privlačio me je kao magnet. Dok smo se služili voćem, rekao sam Dušanki da sledeći put treba da odemo na njen vrh i tu meditiramo. Dušanka me je pogledala zainteresovano i odmah prihvatila ideju.

Organski resursi

Malo smo popričali o proteklim događajima, a zatim smo seli na motor i krenuli prečicom u Organske resurse, da bi nam Dušankin prijatelj pokazao put do hrama Ulun Danu koji se nalazio u mestu Bedugul, pored jezera Beratan. Put je bio strm, neravan, pun kamenja. Sporo smo se kretali. Nepregledne šume su davale gust okvir vijugavom putu. Pravili smo male pauze, kako bismo se osvežili vodom i umili oznojena lica. Buka motora je nadjačavala razne zvukove koji su dopirali iz ovog gustog i šumovitog pojasa. Zelenilo je bilo svuda oko nas...

Sunce je već visoko odskočilo kad smo stigli u Organske resurse. Krajolik je ličio na Semiramidine vrtove. Bašte su se kočoperile na padinama koje su bile ispresecane mnogobrojnim putićima i nasipima. Nestvarno zelenilo raznolikog bilja, prošarano raznobojnim, neobičnim povrćem, krasilo je celo područje. Male kuće su izvirivale iz neobičnih vrtova i davale posebnu draž. Stepenaste bašte su bile posve neobične u odnosu na naše, evropske.

Područje je dobilo naziv Organski resursi po tome što se tu, na prirodnom đubrivu, gaji zdrava hrana sa prirodnim ukusom. Skuplja je u odnosu na drugo povrće, kao i kod nas, u Evropi.

Ručali smo u jednom malom restoranu, a potom smo potražili Dušankinog prijatelja koji nam je pokazao prečicu do hrama Ulun Danu. Bio je zabrinut zbog naše odluke da krenemo tim putem. Rekao je da je područje opasno i da vozimo pažljivo. Dao nam je još neka uputstva, a potom smo seli na motor i krenuli u pravu avanturu.

Ulun Danu

Prvo smo počeli da se penjemo uzbrdicom koja je bila pod tako velikim nagibom da smo mislili da će motor, iako smo se kretali prvom brzinom, početi da klizi unazad. Put je bio uzak i nepregledan.

Kretanje su otežavale velike rupe. Kamen je prštao na sve strane… Kad me je jedan udario u nogu, pomislio sam da smo možda pogrešili što smo izabrali baš ovaj put. Penjanje je zamenilo vratolomno kretanje nizbrdo, pa opet uzbrdo i tako redom. Oštre krivine i pogled sa hiljadu metara nadmorske visine na velike provalije, koje se često nisu mogle ni videti od velikih oblaka koji su bili ispod nas, izazivali su jezu. Put nije bio ograđen bankinom i ogromni ponori kao da su vukli nadole.

Divlji psi koji su ležali na putu počeli su besno lajati i trčati za nama. (Nadao sam se da neki od njih nije bio besan jer je tih dana na radiju bilo objavljeno da su nađeni neki besni psi. Kao dr vet. med. znao sam šta to znači). Jedan je u jurnjavi za motorom bio toliko uporan da umalo nije ugrizao Dušanku. Bežeći od ove napasti, u jednom momentu, naišli smo na neku zmiju koja je zamicala putem u šipražje. Kasnije smo videli kobre, pa smo morali zaustavljati motor. Bio sam u stanju šoka gledajući ih kako gmižu putem. Telo im se presijavalo na svetlosti, a boja se stapala sa okolnom prirodom. Nikad u životu nisam bio bliže zmijskom rodu .

U sekundi, dok mi je adrenalin bio na najvišem nivou, shvatio sam da bi naši životi bili zaista ugroženi ukoliko bi naišlo neko vozilo iz suprotnog smera jer je dole ambis, a na putu psi i zmije. Zato smo počeli da pevamo mantre i molitve za zaštitu. Visoko, u tim nepreglednim indonežanskim planinama, bilo je hladno. Ruke su mi drhtale od hladnoće, a možda i od puta koji je ulivao strah. Nadali smo se samo da neće pasti teška monsunska kiša i da nećemo morati provesti nekoliko sati ili dana u toj divljini. To bi nas dovelo u smrtnu opasnost zbog divljih zveri, zmija, ogromnih slepih miševa i svega onoga što samo džungla krije. Verovali smo u Suhuove reči da će se moliti da bude suvo vreme dok mi budemo po njegovom planu (dao nam je dan i vreme obilaska hramova) obilazili hramove, i da će nas dobro vreme, ipak, poslužiti. U ovim krajevima čovek nikada nije siguran u vremenske prilike, jer posle jakog sunca, kao da oblaci iz potpuno svetlog neba, odjednom, izrone iz njegovih nedara, u trenutku zamrače nebo, i iz njega počne padati teška, olovna kiša.

U jednom trenutku, dok smo se spuštali nizbrdo, pomislili smo da ćemo se sunovratiti u ponor, jer je nagib kojim smo išli nadole bio sigurno veći od šezdeset stepeni.

Putovanje je izgledalo kao večnost…

Posle dva i po sata teške, traumatične i po život opasne vožnje, stigli smo, konačno, na jezero Beroton, u mesto Bedugul.

Sa motora smo sišli ukočeni i prestravljeni od doživljenog. Bili smo u stanju šoka. Znoj nam je curio sa lica, a noge su lagano podrhtavale... Posle desetak minuta, smogao sam snage da se osmehnem Dušanki i da joj predložim da odemo na čaj u obližnji restoran koji se nalazio pored jezera, u senci nekog ogromnog drveta. Sa velikim olakšanjem smo seli da se malo odmorimo. Pojeli smo sendviče i čokoladu i popili neki osvežavajući čaj, koji nam je povratio snagu i omogućio da krenemo u hram Ulun Danu.

Išli smo polako, poneti pričom o putu, kad se iza nekog visokog rastinja u svoj svojoj lepoti ukazao Ulun Danu… Hram je sijao na suncu kao kakva kraljica. Živopisne boje i reljef davali su mu neobičan pečat. Hram je bio posvećen Brami, Šivi i Višnu i sastojao se iz više celina.

Pre nego što smo ušli unutra, setio sam se šta sam pročitao u Vedama, najstarijim duhovnim spisima napisanim na sanskritskom (najstarijem jeziku na svetu). Brama je prvo živo biće rođeno bez začeća odmah posle stvaranja sveta. Vrhovni Duh, Višnu, ušao je u kosmos, a na lotosu izraslom iz Njegovog transcendentalnog stomaka, pupka, rodilo se prvo živo biće – Brama, otac svih živih bića i gospodar svih polubogova stvaralaca. Od Brame se rodio Šiva, Rudra. Gospod Višnu se ne razlikuje od Božanske ličnosti. Položaj Šive je na granici između božanske ličnosti i živih bića, dok je Brama najpobožnije živo biće. Brama je stvaralac sveta, Višnu ga održava, a Šiva ga na kraju uništava. Nijedan polubog, pa čak ni Brama ni Šiva, ne može da oslobodi okovano živo biće od uslovljenog života u materijalnom postojanju. To može da učini jedino Višnu. Gospod nekad silazi u materijalni svet sam, a ponekad silaze Njegove potpune ili odvojene emanacije, koje je On opunomoćio da izvrše određenu ulogu.

U spisima je opisano kako inkarnacija izgleda i koju misiju mora da izvrši. U Vedama su opisani, između ostalih, Mojsije, Buda, Isus i Muhamed. Buda je bio jedan od najmoćnijih inkarnacija božanske ličnosti koji je propovedao doktrinu nenasilja, uključujući i neubijanje životinja...

Ispred hrama smo kupili ponude i presvukli se u sarije. Ušli smo u hram i potražili sveštenika koji je izveo ritual čišćenja svetom vodom i molitve.

Nakon toga, meditirali smo ispred svakog oltara: Višne, Brame i Šive, i potom otišli u jednu budističku stupu koja se nalazila na svega deset metara od hrama. Dok smo meditirali, u jednom trenutku, sa obližnje džamije, čuo se mujezinov glas koji je čitao molitvu Alahu. Bio sam prijatno iznenađen kada sam shvatio koliko u ovom narodu ima kontrasta, a nema mržnje kada je u pitanju vera.

Interesantno je napomenuti da se Sveto trojstvo nalazi osim u hrišćanstvu i hinduizmu i u budizmu (telo, glas i um).

Posle meditacije i razgledanja ovog dela Balija, krenuli smo kući. Umorni i prljavi od puta, stigli smo u Dušankinu kuću posle pet sati zamorne vožnje. Istuširali smo se i, nemajući snage da nešto i pojedemo, odmah otišli u krevet. Bio je to naporan dan, jer smo otišli od kuće u četiri ujutro, a vratili se u 23h.

Odmor

Sutradan smo se sve vreme odmarali, a uveče smo otišli na noćnu pijacu kojom se širio miris hrane, voća i povrća. Trgovci, svečano obučeni, nudili su robu turistima i starosedeocima ovog ostrva. Popili smo neke sokove i odatle otišli da slušamo džez u jedan noćni klub (gde uglavnom odlaze turisti) koji se nalazio u jednom od najlepših delova Denpasara. Muzika je bila sjajna i bilo je interesantno videti kako se mladi Indonežani, kojih je bilo malo u odnosu na strance, noću zabavljaju. Svi su delovali evropski. Nije bilo sarija i njihove nošnje. Civilizacija je stigla i na ovo tle… Mini suknja i džins kao da su, u toku noći, izbrisali ono staro, ono što u toku dana daje pečat ovom ostrvu i ovim ljudima…

Ceremonija - Ispit unutrašnjih moći

Sutradan, oko 13h, otišli smo kod Gusađija na njegov poziv, u mesto Blangsinga, jer je želeo da prisustvujemo ceremoniji polaganja dvoje iskušenika, muža i žene, u hinduističke sveštenike brahmane. Ovaj izuzetan čovek je poznavao moga učitelja i znao je na kakvom sam putu i u kakvom iskušenju. Želeo je da vidimo obred.

Toplo nas je pogledao i rekao da sednemo u prvi red. Ispred nas, na bini, stajali su iskušenici, ispred njih brahmani najvećeg ranga pred kojima se polaže ispit unutrašnjih moći, a iza nas se nalazilo oko stotinu Indonežana obučenih u svečanu odeću, koji su pratili polaganje ovog neobičnog ispita. Prostorom je vladao potpuni mir. Nije se ništa čulo. Brahmani su netremice posmatrali iskušenike, a i oni njih. Bilo je to ispitivanje unutrašnjih snaga, moći ovog bračnog para. Učinilo mi se da to traje čitavu večnost. Sedeo sam potpuno mirno i, gledajući ovaj prizor, spontano sam ušao u meditaciju. U jednom trenutku, osetio sam snažan udar neke jake energije od koje mi je zastao dah. Nisam mogao da dišem. Imao sam osećaj da ću se ugušiti. Znoj mi je prekrio lice, a od kapljica koje su se spuštale niz kapke, oči su počele da me peku. Srce je počelo brže da radi. Činilo mi se da ne mogu da se pokrenem. Potpuno sam bio paralisan ovim što mi se događa. Osetio sam blagu nesvesticu, tako da mi je jedini spas bio da primenim jednu od tehnika yoga disanja i upotrebim mantre zaštite. Shvatio sam da brahmani na ovaj način, svojim jakim energijama, testiraju unutrašnje moći iskušenika.

Posle kraće meditacije, ustao sam i u nekom stanju omamljenosti izišao u dvorište kako bih malo prošetao. Vazduh me je brzo povratio, pa sam se vratio na sedište. Ispitivanje unutrašnjih stanja moći se ubrzo završilo. Bračni par je položio ovaj deo ispita i od njih se očekivao i poslednji ritual koji se polaže tako što iskušenici, u ležećem položaju, budu uvijeni u bele čaršave i u njima provedu nepomično dvanaest sati u meditaciji.

Ceremonija je, zaista, bila neobična u odnosu na naše evropske, a brahmani su iznenadili i Dušanku i mene. Oni su na Baliju najpoštovaniji. Balinežani ih zovu da za njih izvedu ceremonije za uspeh, sreću, posvećenost, zdravlje… Brahmani su vitki, isposničkog izgleda, dostojanstveni i skoro svi imaju duge brade. Po svom izgledu i jakoj energiji, lako se prepoznaju u odnosu na druge ljude. Oni su blagi, smerni i ne rade za platu, iako izvode ceremonije od ranih jutarnjih časova, pa sve do kasnog poslepodneva. Žive od dobrovoljnih priloga koje dobijaju od vernika…

Zanesen razmišljanjem o brahmanima i ritualu ispitivanja unutrašnjih moći, sa Dušankom sam krenuo na još jednu ceremoniju. Pošli smo u malo mesto Gianyar na jednu svadbu kod prijatelja Dušankinog druga, Adžika.

Svadba

Svadba je bila izuzetno skromna. Ceremonija se održavala u dvorištu jedne male kuće. Mlada i mladoženja su plenili svojom raskošnom svadbenom odećom. Smeh, šala i zadirkivanje su govorili koliko ovim ljudima ne smeta siromaštvo. Za Balinežane je duhovni put mnogo značajniji od materijalnog bogatstva. I ovde postoje kaste kao u Indiji, i više ima siromašnih nego bogatih ljudi. U odnosu na Induse, Indonežani su mnogo čistiji i uredniji. Žive skromno i sav novac daju za ponude, ceremonije i izgradnju malih hramova koji se nalaze u dvorištima iza njihovih kuća. Duboko su religiozni, posvećeni bogu, pošteni, otvoreni, izuzetno radoznali, a istovremeno stidljivi i gostoprimljivi.

Ne odlaze u kafiće, ni u bioskope. Njihov jedini izlazak su ceremonije gde se upoznaju i druže. Zanimljivo je da svi Indonežani imaju izuzetno lepe, bele zube i da ih turpijaju na dan venčanja, kao što je uradio i ovaj mladi bračni par. Mladencima je pogodovalo izuzetno lepo vreme, tako da im monsunska kiša nije pokvarila radost i sreću. Običaj da se i muškarci jako šminkaju na dan venčanja me je malo zbunio, ali je to bio samo odraz moga evropskog načina gledanja na neke stvari, kad je u pitanju ukus i stil…

Vratili smo se oko 21h. Mesec je prosipao zrake preko pirinčanih polja dok smo sedeli na terasi i pili ceđeni sok od pomorandže. Pričali smo o proteklim događajima. S vremena na vreme, čuo se huk sove pomešan sa pesmom zrikavaca. Topao beton je odavao toplotu skupljenu u toku dana na vrelini indonežanskog sunca. Zaneti razgovorom, u jednom trenutku, primetili smo da je ponoć, pa smo pošli na spavanje jer je trebalo ujutro rano krenuti na put…

Mobilni me je probudio tačno u šest časova. Brzo sam obavio jutarnje rituale, pojeo sa Dušankom jedan vegetarijanski sendvič i bio spreman za put. Trebalo je ići na istok, prema Indijskom okeanu u podnožje planine Saraya, gde je smešten gradić Amlapura.

Lahur Lempuyang

Po Suhuovom planu, morali smo obići hram Lahur Lempuyang, koji se sastojao od sedam manjih hramova. Seli smo na motor, pošli po Anu, Dušankinu koleginicu sa grupe, i zajedno se uputili na istok. Put je bio vijugav i neravan.

Kretali smo se sporo. Miris okolnog rastinja golicao mi je nos i što smo se više približavali Indijskom okeanu, on je postajao intenzivniji. Imao sam osećaj kao da sam na Jadranu.

Stigli smo oko deset časova. Ovaj veliki hram koji je na suncu bleštao u svom najlepšem izdanju bio je smešten na obodu brda. Njegovih drugih šest celina je bilo visoko u planinama. Poslednji hram se nalazio tačno na vrhu, na nadmorskoj visini od 1100 m, udaljen šest kilometara od prvog. Morali smo preći put od donjeg, najvećeg hrama, pa sve do sedmog. Nije bilo jednostavno, ali se zadatak morao izvršiti.

Prvo što smo primetili na glavnom hramu bila je ogromna kapija napravljena od vulkanskog kamena, koja se uzdizala toliko visoko na obodu planine, da se posetiocu činilo da dodiruje horizont. Imao sam osećaj kao da se kroz nju ulazi u drugu dimenziju. Pogled sa nje je bio neverovatan. Sve je lelujalo u izmaglici jakoga sunca…

Presvučeni u sarije, potražili smo sveštenika. Bilo je mnogo naroda, jer je to bio poseban dan. Svi su bili lepo obučeni. Ljubopitljivo su nas posmatrali. Bili smo jedini stranci. Nosili smo ponude.

Sveštenik, kojeg smo malo teže našli zbog većeg broja ljudi, lepo nas je primio. Uradio je ritual čišćenja svetom vodom i molitvom. Nakon meditacije koju smo kasnije uradili, mnogi Indonežani su nam prilazili pozdravljajući nas i pitajući odakle dolazimo. Pošto sam malo progovorio indonežanski, bili smo prava atrakcija za ove ljude. Oni su se iznenadili činjenicom da znamo sve rituale. Rekli su da im je čast da budu sa nama i želeli su da što više vremena provedu u našem društvu.

Iz ovog hrama smo krenuli u drugi, i tako redom. Penjali smo se na planinu pod nagibom od 45 stepeni. Znoj mi se cedio sa lica tako da sam ga često brisao. Osećao sam bolove u nogama. Svaki mišić mi je bio napregnut. Put je bio uzak, obrastao rastinjem, tako da sam često morao da razmičem neke grane, kako bih se lakše kretao.

Kada smo došli u četvrti hram, dve žene su sa sveštenikom pevale anđeoskim glasom mantru, sa takvom snagom da su proizvodile jake vibracije koje su ulazile u svaku ćeliju moga bića, i kao da su mi, istovremeno, vraćale snagu posle zamornog puta.

Put je, od ovog četvrtog hrama, bio još teži. Gusto isprepleteno korenje raznolikog bilja činilo je prirodne stepenice na kojima smo se povremeno odmarali. Čuo se pev ptica. Zelena boja drveća bila je u svim nijansama, od one najsvetlije zelene, pa sve do one tamne, mrke koja se stapa sa daljinom izuvijanog puta. Na pojedinim mestima ljudi su se odmarali i tražili da se slikamo fotoaparatom. To je bio trenutak za večnost, kad oko aparata beleži jednu priču, priču jednog doktora veterine, koji se drznuo da, sem u svet medicine, uđe i u ono nedokučivo…

U petom i šestom hramu smo uradili sve isto kao i u prethodnim hramovima. Očekivao nas je put ka sedmom, ali nisam imao snage da idem dalje. Celo telo me je bolelo i samo sam pio vodu. Iscrpljenost je ovladala mnome. Po Suhuovom nalogu, trebalo je da u sedmom hramu uradim pranajamu, ali telo je otkazivalo poslušnost. Nisam mogao da idem dalje i taman, kada sam to hteo da saopštim Dušanki, zazvonio je njen mobilni telefon. Bio je to Suhu. Rekao joj je: „Reci Deanu da mora da se popne i ode u sedmi hram jer su danas energije najjače.“

Kad sam čuo ovu poruku, bio sam jako iznenađen. U trenutku sam shvatio da me moj učitelj, na svoj način, prati i da tačno zna šta se sa mnom dešava. Ranije mi je Dušanka ispričala da je Suhu svojevremeno doživeo više puta kliničku smrt. Umirao je i vraćao se…

Prolazio je kroz neki mračni tunel, a na njegovom kraju bi se ukazivala nekakva izuzetno jaka svetlost. Ulazio bi u nju i odatle je, u više navrata, video raj i pakao. U tom mučilištu je video kako duše gore.

Posle ovakvog iskustva učitelj je dobio posebne moći, tako da sam, setivši se svega, shvatio kako je mogao nesmetano da prati moj put i moje misli.

Smogao sam snage i rekao Dušanki da moramo poslušati učitelja, iako ni ona ni njena koleginica Ana nisu imale više energije za hodanje. Krenuli smo poslednjom snagom. Put mi je izgledao kao večnost. Bolovi u nogama su bili još jači. Vrat mi se potpuno ukočio jer je bio stalno u istom položaju dok smo se kretali naviše. Krupne graške znoja su mi kupale lice. Sunce je žestoko peklo na pojedinim mestima gde nije bilo hlada i taman kada sam pomislio da će me noge izdati u tom naporu, ukazao se mali proplanak na kome se u svoj raskoši sunčao prelepi hram. Imao sam osećaj kao da se nalazim na krovu sveta.

Približavajući se hramu, video sam neverovatan reljef. Izgledalo je kao da su nam se mnoga božanstva smešila sa zidina i kao da su nam, na taj način, poželela dobrodošlicu. Neka snažna energija je zapljusnula naša umorna tela i mi, sa olakšanjem, uđosmo u hram. Dušanka je sa glave skinula ponude i mi smo potražili sveštenika. Ugledali smo ga iza jednog stuba kako se moli.

Kada je završio svoj ritual, predstavili smo mu se i zamolili da nam uradi ritual čišćenja svetom vodom i molitve. Nakon toga smo uradili mantre i na kraju, po Suhuovom uputstvu, uradio sam pranajamu. Radio sam prvo određene tehnike disanja i, posle toga, bastriku. Čim sam otpočeo sa pranajamom, osetio sam priliv energije. Spočetka, ona je bila manja, a na kraju sam je osetio kao snažnu bujicu koja je potpuno preplavila moje telo. Odjednom mi se povratila snaga, vitalnost i energija. Snaga je strujala mojim telom. Pomislio sam da ću od takvog priliva energije da se vinem u nebo. Bio sam kao ptica. Osećao sam se lako i snažno. Mislio sam da tog trenutka mogu sve da uradim. Energija je ključala u svakoj ćeliji moga bića i zamor od teškog i napornog puta je potpuno nestao.

Taman kada smo se posle ovoga spremali da krenemo kući, odjednom je počeo jak pljusak, pa smo morali malo da sačekamo. Sva sreća da to nije dugo potrajalo. Nebo se kroz pola sata razvedrilo i mi smo, po vlažnom i strmom putu, krenuli kući. Išli smo nizbrdo. Kada smo se spustili do prvog hrama, uzeli smo naše motore i krenuli kući, u pirinčana polja. Bilo je dockan kada smo stigli u Dušankinu kuću. Oprali smo se od prašine koja se uvukla u svaku poru našeg tela, pojeli malo pirinča i nekog povrća, pa otišli na spavanje. Imao sam osećaj da sam u trenutku zaspao na mekom i velikom krevetu.

Ujutro me je probudio prekrasan pev ptica. Kroz prozor je ulazio svež, jutarnji vazduh koji mi je milovao lice. Držao sam još neko vreme zatvorene oči, a potom, protegnuvši se, ustao. Završivši toaletu, otišao sam na terasu i sačekao Dušanku da mi se pridruži na čaju…

Za to vreme, posmatrao sam kako se vlaga diže pod sunčanim zracima sa pirinčanih polja i kako široki krajolik postaje sve svetliji i svetliji.

Dušanka je došla na terasu sveža i bez traga umora od prethodnog dana. Popili smo čaj koji sam pripremio i pojeli sendviče koje je ona donela, a zatim smo, posle razgovora, seli na motor i krenuli u malo mesto Krobokan na Upaćaru.

Upaćara

Išli smo kod jednog Dušankinog prijatelja i njegove supruge Australijanke gde je sveštenik trebalo da uradi ritual zaštite (od lejaka i drugih negativnih sila) njihovog sinčića starog svega tri meseca. Svaki Balinežanin veruje u lejake, crnu magiju i negativne sile. Ovaj narod misli da ih magija može opsedati bilo da je čista ili prljava. Svaki vrač, pa čak i sveštenik višeg ranga, mora da se podvrgne neobičnim transformacijama i učenju da bi znao protiv čega treba da se bori. Misticizam i magija vladaju ovim ostrvom i nije bilo ništa neobično što se ovaj mladi bračni par odlučio na ovakav korak.

Na putu je bila neobično velika gužva, za razliku od prethodnih dana. Povremeno je bio potpuni kolaps u saobraćaju, tako da smo se jako sporo kretali. Na pojedinim mestima, čekali smo da se saobraćaj raščisti da bismo mogli da krenemo dalje. S vremena na vreme, skidao sam kacigu da rashladim glavu. Bilo je jako toplo, tako da se put činio dužim nego što stvarno jeste. Kada smo stigli kod Dušankinih prijatelja, ritual zaštite i stavljanje narukvice na bebinu ručicu bio je završen.

Zakasnili smo na ceremoniju zbog gužve u saobraćaju. Bilo nam je veoma žao. Obukli smo sarije, pozdravili sveštenika i bračni par. Beba nam se jako dopala. Bila je malena i samo se smeškala. Crna kosica je uokvirivala njeno nežno lice.

Veliki broj zvanica se okupio oko nas jer smo bili jedini belci. Pitali su nas odakle smo i zašto smo došli. Njihova gostoljubivost, prirodnost, lako stupanje u kontakt i ljubopitljivost su nas potpuno osvojili. Iako se, u načinu življenja i odeći, ocrtavalo siromaštvo ovih prijatnih ljudi, oni su, i pored toga, bili vedri i puni života. Njihov smeh i razdraganost i njihova duboka religioznost govorili su o ovom narodu više od običnih reči.

Na ovom mestu sam, još jednom, shvatio koliko je u našem svetu novac važan i koliko su ljudi nesrećni jer traže sreću samo u materijalnom blagostanju. Ako čovek želi pravu sreću, sve što treba da uradi jeste da promeni predmet svojih misli, osećanja i želja. Mnogi neprestano jadikuju, svako juri za nekom samoobmanom, iluzornim predmetom svojih želja i strahuje od izmišljenog neprijatelja, a to je novac. Materijalizam je zavladao ovom planetom. Novac i samo novac… Čovek ne može da bude prirodno radostan, ukoliko zaista ne spozna svoju pravu prirodu koja nadilazi materijalno telo i um.

Duhovnost?

Malo ko se danas bavi duhovnim razvojem. Kada čovek uživa duhovno blagostanje, materijalno dolazi samo po sebi. Ljudski život je, rekao bih, namenjen samospoznaji. Balinežani su na tom putu. Fascinirali su me svojim stavom prema životu i, zaista, čovek mora da uvidi ko je on, šta je ovaj svet i šta je vrhovna istina. Samospoznaju možemo dostići ukoliko prihvatimo božanski, duhovni život. Svrha ljudskog života je sticanje večne i beskrajne sreće putem duhovne spoznaje. Balinežani to stvarno dokazuju. Čoveka ne može a da ne dotakne njihov način razmišljanja i njihov stav prema životu. Kada bi se poštovale prave vrednosti i duhovni razvoj, bilo bi sve drugačije. Ne bi bilo ratova, mržnje, zlobe i zavisti…

Ovi skromni ljudi su pokazali kako se to može. Još neko vreme smo se zadržali sa ovim skromnim i dobrim ljudima, da bismo oko 15 časova krenuli u mali grad Blahbatun. Želeli smo da posetimo budistički hram Vihara.

Vihara

Vožnja je, ovaj put, bila mnogo brža od jutarnje, tako da smo u hram stigli oko 17 časova. Hram je bio sav u živopisnim bojama, ali je crvena dominirala. Crveni stubovi su bili visoki, a na njima su se uzdizali interesantni krovovi. Na mnogobrojnim klupicama je bilo dosta ponuda koje su svojim bojama doprinosile šarmu ovog neobičnog hrama.

U hramu su nas primili budisti koji su bili manje gostoljubivi u odnosu na hinduiste. Pitali su nas odakle smo i zašto dolazimo. Pokazali su nam hram, a onda nas ostavili da ga sami razgledamo… Bilo je mnogo ljudi. Pažnju mi je privukao jedan stari Indonežanin od svojih devedeset godina. Polako se kretao i uputio u jedan izdvojeni deo. Pošao sam za njim i u trenutku stao. Nasred omanjeg prostora, na jednom postolju, sav u svetlosti, stajao je Budin kip od zlata. Impresivan, dominirao je celim prostorom. Kao da su me posmatrale njegove oči. Bio sam hipnotisan. Imao sam doživljaj kao da je živ. Koža mu je bila boje zlata, oči plave kao more, kosa crna, a telo savršeno izvajano…

Setio sam se nekih istorijskih činjenica: bio je to princ Sidarta, koji je sa 29 godina napustio svoje kraljevstvo jer je želeo da spozna apsolutnu istinu. Nakon šest godina, u tome je uspeo. Svakim atomom svoga tela znao je sve i bio je sve. Spoznao je sam um.

U Bodogaji, jednom malom mestu u Indiji, mladi princ se smestio ispod jednog razgranatog drveta i odlučio da tu ostane u meditaciji sve dok ne dosegne stanje u kome će moći da pomogne svim bićima. Nakon nedelju dana u maju mesecu, za vreme punog meseca, to se i dogodilo. Postao je Buda na svoj 35. rođendan i na taj dan je i umro posle 45 godina. Dao je 84.000 učenja, a njegova suština je kako da se prevaziđe patnja i dostigne prosvetljenje.

Posmatrajući i dalje Budin kip, osećao sam jaku energiju koja izbija iz njega. U jednom trenutku, nisam mogao da se pomerim. Noge su mi otežale, a u rukama sam osećao neke žmarce koji su polako zahvatali celo moje telo. Uspeo sam da stanem na dva metra od Bude i pomolim se. Seo sam u lotos i polako ušao u meditaciju. Bio je to neobičan prelazak iz jednog prostora u drugi. Ušao sam u svoju dušu, a istovremeno osećao svaki delić moga tela. Mogao sam da pratim iz sekunde u sekundu šta se događa u mom organizmu, a istovremeno sam počeo dublje da shvatam život. Stvari su se odvijale na dva nivoa istovremeno: fizičkom i duhovnom. Video sam svoj životni put i postao svestan da je telo samo instrument naše duše. Spoznao sam da nismo ni telo na koje čekaju bolest, starost i smrt, niti misli koje se neprestano menjaju, jer postajemo ono što gleda kroz naše oči, sluša kroz naše uši, baš ovde i sada: svesni beskrajni prostor.

Shvatio sam da doživljaj spoljašnjeg sveta zavisi od moga unutrašnjeg stanja. S ljubavlju sam ponovo pogledao u Budu i tog momenta se setio misaonog kaveza koji mi je ispričao jedan lama. Ovog puta, nakon ove meditacije, shvatio sam prvi put njegovo pravo značenje. Susret sa ovim Budom je to učinio. Ovde, u Indoneziji, daleko od drugih civilizacija, kao da i ono nemoguće, zaista, postaje moguće…

Kući smo se vratili oko 21 čas. Seli smo u malu baštu koja se nalazila ispred kuće i, uz brzo pripremljenu večeru, nastavili priču o tibetanskom budizmu koji praktikujem već dvadeset godina.

Uz ukusno pripremljeno jelo, Dušanka me je pitala da li ima nešto posebno što bih mogao izdvojiti iz svoga praktikovanja, kada je budizam u pitanju. Naveo sam joj dva interesantna događaja.

Prvi se odigrao u budističkom manastiru Tar gde sam meditirao (najomiljenije mesto za meditiranje mi je bilo jedno veliko drvo), sa pauzama, u proseku dvanaest sati. Posle grupne meditacije Černezi koja se izvodila dva sata i gde se izgovara OM MANI PEME HUNG, lama nas je pitao da li imamo neka pitanja. Svi smo ćutali. Bili smo još pod utiskom meditacije. Vladala je potpuna tišina kada je lama izgovorio nešto na tibetanskom. Na to nismo obratili pažnju da bismo, kroz par minuta, svi istovremeno zaplakali. Celom dvoranom čuo se samo jecaj. Tada smo spoznali da nam je lama preneo saosećanje i ljubav prema svim živim bićima. Osećali smo potresenost i veliku tugu, ali istovremeno i sreću. Bile su to suze tuge, ali i suze radosnice.

Čovek ne zna šta je to što u njemu oseća. Koji je to organ koji reaguje na događaje u njemu i van njega. Šta je to u ljudskom biću što se divi lepom, šta je to što saoseća… Koren života je osećaj, sve potrebe, ljubav, nagoni, želje, patnje, neostvarene sreće, celokupni odraz života je eho tog osnovnog osećaja te celine. Samo kroz sebe čovek može voleti i ostali svet. Samo kroz sebe čovek može saosećati i pružiti ruku drugom. I mešale su se suze tuge i suze radosnice. Da, bila je to spoznaja i lekcija saosećanja. Bilo je to, zaista, neverovatno iskustvo.

Drugi neobičan događaj zbio se u Beogradu, kada sam u svojoj sobi radio meditaciju. Bilo je letnje doba. Vladao je potpuni mir. Seo sam u lotos u osam sati ujutro i ušao u meditaciju. Meditirao sam na tibetansko A koje mi je dao moj učitelj, lama Tenzin. Ova vrsta meditacije se zove šine i na tibetanskom jeziku znači tišina.

Oko jedanaest sati, u sobu je ušla moja majka i rekla da je došao jedan moj prijatelj. To me je malo iznenadilo, jer sam ga očekivao tek oko 12 časova. Rekao sam joj da malo sačeka, kako bih završio meditaciju. Posle izvesnog vremena, majka je ponovo ušla u sobu i rekla da je prošlo pola sata, da je pola dvanaest i da je moj drug postao nestrpljiv. Bio sam šokiran saznanjem da sam u dubokoj meditaciji proveo tri i po sata i da se ničega ne sećam. Bilo je interesantno što me noge nisu bolele. Znao sam jedino da sam brzo ušao u meditaciju, da sam se stopio sa univerzumom i da kao individua nisam postojao

Taj događaj sam potisnuo da bih ga se setio tek posle deset godina, u razgovoru sa lamom. Rekao mi je da sam postigao jedno od najvećih stanja svesti i da sam dobio najveća učenja, a da sam se setio događaja tek kada sam postao pročišćen posle velikog rada na sebi i pomaganja dugima. Ta saznanja mi se još uvek, postepeno, i danas otvaraju. Po njegovim rečima, samo ljudi čistog srca mogu dobiti dragocena učenja i moći da ih ne bi zloupotrebili.

Posle ovog razgovora, još neko vreme smo proveli u bašti, a potom smo otišli na spavanje.

Yoga čas i šoping

Probudili smo se po mraku jer je trebalo stići na jednu od najlepših plaža Denpasara (koja se nalazila na obali Indijskog okeana) kako bih, pre izlaska sunca, Dušanki i njenim prijateljima mogao održati čas yoge. Sveži, jutarnji povetarac mi je rashlađivao lice, a ceo put do plaže odvijao se bez nekih velikih teškoća. Čas je otpočeo tačno sa pojavom prvih sunčevih zraka i zapljuskivanjem valova o peščanu obalu, koji su ovom času dali posebnu notu. To je bila prava prirodna muzikoterapija uz asane i pranajamu koje su bile prilagođene ovom peščanom terenu.

Nakon časa, malo smo pričali sa Dušankinim prijateljima, a potom otišli u Denpasar u kupovinu. Trgovci su već bili izneli iz svojih radnji robu koja je svojim šarenilom privlačila mnogobrojne turiste. Želeo sam da kupim svojim prijateljima po neku sitnicu koja je specifična za ovaj kraj. Pažljivo sam razgledao robu po prodavnicama i čudio se strpljenju koje ranije nisam imao za kupovinu. Žene su tu mnogo strpljivije, u odnosu na nas muškarce.

Kupio sam neke sitnice i, zadovoljan odabranim, vratio se sa Dušankom kući. Od svežeg povrća koje smo kupili, napravili smo grilovano povrće na malom roštilju, seli u senku loze koja je natkrivala deo terase. Jedući ukusno spremljen obrok, primetio sam koliko sam, u stvari, bio gladan. Ostatak dana i večeri smo proveli u odmaranju čitajući, pričajući i slušajući muziku. Kad je otkucala ponoć, otišli smo na spavanje, kako bismo ranije krenuli na istok. Odlučili smo da odemo u hram Besakih koji se nalazio na obronku najviše planine na Baliju, Agung, sa nadmorskom visinom od 3142 m.

Ovaj naš plan je bio van onog koji je Suhu napravio za nas.

Besakih

Krenuli smo u praskozorje u ovaj najveći hram na Baliju, a izgled neba je obećavao lepo vreme. Bili smo raspoloženi. Put je bio krivudav i pun nekih rupa, tako da se moralo pažljivo voziti. Prašuma se protezala duž našeg odredišta. Visoke palme su parale nebo. Šaleći se na račun naše nenaviknutosti na ovakav teren, nismo ni primetili kako se vreme polako počelo menjati. Beli oblaci su bili zamenjeni sivim, pa onda potpuno tamnim, da bi u jednom trenutku, na pola puta do Besakiha, nebo bilo potpuno crno.

Odjednom sve je postalo mračno. Vetar je počeo da duva, a krošnje drveća sa obe strane puta su se pod jakim naletom vetra počele spajati, praveći tunel kroz koji smo se kretali. Nebom su počele da sevaju munje, da bi kroz par sekundi bile propraćene praskom gromova i gustom, olovnom kišom. Lilo je kao iz kabla. U sekundi smo bili mokri, iako smo na sebi imali odela protiv kiše. Motor je počeo da se zanosi, pa smo morali stati. Blesak munja se smenjivao sa potpunom pomračinom.

Oluja nas je gonila napred i mi smo, posrćući pod njenim naletom i naletom teške monsunske kiše, jedva uspevali da se održimo na nogama. Pošto smo bili duboko u brdima, odjednom se spustila temperatura. Naglo je zahladnelo i počeli smo da drhtimo. Bili smo mokri i zaleđeni od naleta velike hladnoće. Sevalo je i grmelo sve snažnije. Pucalo je sa svih strana.

. Odjednom smo osetili kako nam neka voda zaliva noge. Bile su to bujice koje su se spuštale niz obronke planine i činile reku baš na putu na kome smo se nalazili. Voda je nosila sve pred sobom: granje, šiblje, kamenje... Imao sam osećaj da sam se našao u paklu. Sve se treslo od oluje, gromova, munja, odrona kamenja, pucanja drveća... Drmala se ova gorostasna planina, a iz nje su odzvanjali jezivi zvuci. Dušanka i ja smo se molili i radili mantre da ovo zlo stane. Bili smo u potpunom šoku.

Počeo sam da razmišljam i o smrti. Shvatio sam da je život naizmenična igra plusa i minusa, bola i zadovoljstva, lepog i ružnog i da je smrt uvek budna... Da li se ovog trenutka univerzum sa nama zabavlja nisam znao, ali svaki trenutak je mogao biti koban za nas. U ljudskoj genetskoj formuli je izražen osećaj samoodržanja, pa sam u magnovenju video zaklon, ogromnu pećinu, u koju sam povukao i Dušanku. Spasli smo se od potopa i nevremena...

Kroz sat vremena, nebo se razvedrilo i, odjednom, ova strašna nepogoda se zaustavila. Sunce se osmehnulo i imali smo osećaj kao da dolazimo iz nekog začaranog sveta, u ovaj novi, gde se sunce obraća danu.

Mokri i uplašeni od onoga šta se moglo dogoditi, krenuli smo dalje. Voda je još tekla niz padine, ali ipak, mnogo lakše se kretalo.

Kad sam pomislio da mi već ponestaje snaga, jer smo išli uzbrdo, kroz blatnjavu i raskvašenu zemlju, ispred nas, u planini, sav okružen šumom, ukazao se Besakih, najveći hram Balija. Zastao mi je dah. Bio je veličanstven. Morali smo se popeti nepreglednim stepenicama do ogromne kapije čiji su vrhovi parali nebo, kako bismo kroz nju ušli u tu predivnu, drevnu građevinu.

Kada smo ušli u hram, pre toga se preobukavši u još mokre sarije, bili smo zatečeni velikim brojem ljudi (više od sto) koji su u polukrugu već sedeli na betonskom podu Vladala je potpuna tišina i neka sumorna atmosfera, jer je sveštenica upravo završila molitveni ritual. Seli smo na pod, pridruživši se ostalima, kad nam je sveštenica prišla i rekla da će uraditi ritual i za nas.

Nisam ovo očekivao i pogledao sam je sa zahvalnošću. Obavila je ritual čišćenja svetom vodom i molitvom. Bila je to jedna blaga žena. Taman kada sam hteo da joj postavim neka pitanja u vezi sa postankom ovog hrama, shvatio sam da su svi ustali, pa sam morao i ja. Pažnju mi je privukla ogromna povorka ljudi koja se spuštala sa gornjeg dela hrama prema nama. Svi su u rukama držali neke posude. Nisam znao šta se dešava, pa sam jednog starog Balinežanina, koji je bio do mene, pitao šta ta povorka znači. Pogledao me je dugim pogledom i na lošem engleskom rekao da ti ljudi rade ritual za mrtve, da u rukama nose urne svojih umrlih i da će autobusima krenuti do Indijskog okeana, da bi tu prosuli pepeo.

Atmosfera je bila teška, mučna i tužna.

Živeti smrt, ili umirati život, zapitao sam se. Živimo da bismo umirali, ili umiremo da bismo živeli, da bismo se neprekidno rađali, regenerisali… Šta umire? Identitet, ego ličnosti u umirućem i prolaznom telu.

Gušili smo se u krvi Aveljevoj, plovili u barci Nojevoj, osećali muku antičkih robova, doživljavali uživanje i slavu egipatskih faraona, prisustvovali Hristovoj golgoti… Sve postoji u nama, kroz čovečanstvo, kroz sećanje jedinog kompletnog ČOVEKA. Šta onda umire? Ništa? Sve se ponovo rađa…

Nisam mogao više da razmišljam o ovome. Okrenuo sam se Dušanki, ne sačekavši da povorka siđe, i rekao joj da moramo odmah odavde. Znala je da mi je Suhu dao kristal nad kojim je izvršen specijalni ritual za mene i da ga nosim oko vrata, i da kristal ne sme biti u prisustvu mrtvog čoveka, odnosno sahrana. Bacili smo još jednom pogled na prisutne i izašli smo iz hrama.

Dočekala nas je opet kiša, ali mnogo slabija nego kada smo dolazili. Toga dana, vreme kao da se menjalo iz sata u sat. Kroz glavu mi je opet prostrujala misao kako je Suhu rekao da će se moliti za sunčano vreme za dane koje on bude odredio. Ovaj put je bio van njegovog plana, pa nas ni vreme nije poslužilo…

Kući smo došli u kasne večernje sate, prljavi i umorni od, zaista, izuzetno teškog i napornog puta.

Te noći sam loše spavao. Imao sam košmarne snove i probudio sam se rano ujutro, pre Dušanke, sa malom glavoboljom.

Jednu šolju čaja sam spremio za Dušanku, a drugu za mene, da me razbudi. Jutro je bilo sunčano, bez traga oblačka, a sunce je svojim zrakama pržilo jače nego obično. Rosa se na vlatima trave presijavala na suncu kao kakav kristal i davala odu životu u svom najlepšem sjaju.

Gunung Kawi

Trebalo je krenuti u Gunung Kawi, hram koji se nalazio na domak mesta Tampaksiringa. Nebo je bilo bez traga oblaka. Istok se kupao u rumenilu sunčevih zraka. Nagoveštavao se topao dan. Poneli smo ponude, vodu i malo hrane, seli na motor, i zaputili se u novu avanturu.

Put je išao kroz džunglu koja je mestimice bila presecana čistim prostorom i prelepim pirinčanim poljima. Intenzivna zelena boja davala je posebnu draž.

U hram smo stigli oko sedam sati i pošto nikoga nismo zatekli pošli smo u razgledanje hrama. Kao i svi ostali hramovi i ovaj je bio interesantan na svoj način. Bio je napravljen iz više celina. Mali krovovi oslanjali su se na stubove. Reljefi su po običaju plenili svojom lepotom i raskoši. Uz hram, u jednom ogromnom zidu napravljenog od kamenih ploča, nalazila se grobnica prvog kralja Balija.

Posle ovog razgledanja, primetivši da je došao sveštenik, otišli smo do njega. Primio nas je srdačno, a kako smo bili jedini posetioci, uradio je samo za nas ritual sa svetom vodom i molitvom.

Nakon ovoga ponovo smo razgledali hram, i u trenutku kad smo ponovo došli do grobnice prvog kralja Balija, nametnulo mi se razmišljanje o karmi… Indonezija je muslimanska zemlja gde jedino na Baliju živi 80% hinduista, 10% budista i 10% muslimana

Hinduisti ne prave razliku između hinduizma i budizma jer je Buda emanacija same božanske ličnosti i veruju u karmu kao i budisti. Šta je u stvari KARMA? Obično se pogrešno kaže da je to sudbina. U stvari, to su naše aktivnosti koje uzrokuju posledice. Prvo, moramo da imamo nameru, zatim da imamo priliku, onda da uradimo to, i na kraju da se ne kajemo zbog toga. To je karmički put tj. to će u budućnosti imati posledice. Šta poseješ, to ćeš požnjeti, samo ovo je rečeno pre 2600 godina.

Kući smo došli ranije. Spremili smo zajednički večeru, a potom uživali u ukusnom obroku. Zvezdano nebo, čini mi se, nikad nije bilo bliže. Imao sam osećaj da rukom mogu dohvatiti svaku zvezdu. Kao da su nosile neke poruke, a možda mi se to samo činilo…

Zaspao sam na terasi, pa me je Dušanka u jednom trenutku probudila i rekla da idem u krevet. Nije mi mnogo trebalo da, onako dremljiv, odem do ležaja i nastavim da spavam.

Prana Dewi

Budilnik me je probudio tačno u 5:30. Brzo sam se spremio i otišao na terasu, privučen mirisom vruće kafe i doručka što je Dušanka pripremila. Pogledao sam mapu na osnovu koje je trebalo da krenemo u Prana Dewi – Organske resurse. To mesto su zvali i Zmajevim brazdama jer su se tu pružali akupunkturni, energetski kanali (pozitivna energija) Zemlje. Očekivao sam posebnost mesta što se kasnije i ostvarilo. Seli smo na motor i krenuli.

Dan je bio sunčan, pa je bilo mnogo lakše voziti nego po blatu. Put nas je vodio kroz neverovatne predele…

Džunglu je zamenila visoka trava poput savane, pa onda neobično rastinje. Kada smo ušli u Prana Dewi imao sam osećaj da se nalazim u samom raju. Svaka kućica je bila obavijena šumarkom, a imala je i svoje jezerce, mostić, bašticu….

Veliki lokvanji sa prelepim cvetovima su se kočoperili na vodi, a beli obluci su pozdravljali jako indonežansko sunce koje je pržilo svom svojom žestinom. Intenzivno zelenilo svuda oko nas delovalo je kao smaragd za oči. Na visokim vlatima trave sunčali su se leptiri duginih boja. Svaki je bio poseban. Crveni, plavi, žuti, šareni… Prava letnja rapsodija i pravi simbol reinkarnacije.

Pod velikim krošnjama drveća, nalazile su se klupice za odmor gde turisti mogu uvek sesti i posmatrati nestvarnu čaroliju; igru zelene boje trave, plavo nebo, prozirna jezera, šareno cveće, voće, povrće i zlatnu boju sunca.

Povrće i voće u baštama je na dohvat ruke, a svojim sokovima kao da govori: dođi, uberi me... Sve je organski čisto i primamljivo za svakog gosta.

Po neki skakavac te samo prene iz ovog nestvarnog sveta. Svaka kućica je ograđena drvenom ogradom, a njena unutrašnjost je jednostavnih linija.

Lepi krovovi od bambusa, kao šeširići na licima dama, davali su poseban šarm ovim malim građevinama. Prava turistička atrakcija i pravo mesto da se pobegne od svega... Nakon obilaska ovog malog raja, ručali smo u restoranu, posle toga nastavili razgledanje, a kasnije meditirali.

U meditaciju sam ušao lako. Seo sam na prostirku uz jezerce. Mirna voda i poigravanje senki obližnjeg drveća me je uvelo u neko čudno stanje. Imao sam osećaj potpune jasnoće i uvida u sve što se dešavalo u mom životu... Uzrok, posledica, karma...

Shvatio sam da posle susreta sa Suhuom ništa nije isto i da sam od tada u nekom drugom stanju svesti. Na ovom putu po Indoneziji bilo je teških momenata kao i onih lepih, međutim, ja sam se u duši uvek osećao smireno i ništa nije moglo da me izbaci iz ravnoteže, ni zmije, ni gromovi, ni bujice, ni vetrovi...

Drugačije sam video, osećao i sve mi je bilo kristalno jasno. Video sam ljude kakvi jesu, osećao njihov bol, tugu, sreću i sva druga njihova izražavanja, kako ona vidljiva, tako i ona suptilna, nevidljiva, ona koja se samo mogu dokučiti, ili možda nagovestiti.

To stanje je bilo slično, ali mnogo jače od onog stanja koje mi je lama Čepel preneo u tibetanskom manastiru. Ovde, u ovom zelenilu gde mašta postaje stvarnost, ono je dobilo sasvim drugu dimenziju.

Na ovom mestu, mnogo toga sam dokučio.

Shvatio sam da raj gradimo sami u svojoj duši. On je u nama, a ne na zemlji. Mesto da se bude srećan je ovde, vreme da se bude srećan je sada, a način da se bude srećan je učiniti druge srećnim...

Neophodno je da se okrenemo iz sveta buke u unutrašnju tišinu i postanemo svesni da smo duhovna bića, da slično privlači slično i da ljubav i saosećanje predstavljaju našu suštinu. Iz ovog stanja i razmišljanja prenula me je Dušanka, rekavši da moramo da krenemo kući. Pogledao sam je zbunjeno. Nisam mogao da verujem da je prošlo već dva sata od kada sam došao da meditiram. Nevoljno sam krenuo iz ovog „raja“.

Još jednom sam bacio pogled na ovu čaroliju, a zatim seo na motor i krenuo sa Dušankom u pravcu Denpasara. Kad smo stigli u našu oazu, čekala nas je prijatna hladovina na terasi. Oprali smo se od prašine koja se tokom puta uvukla u svaku poru naše kože, a zatim smo uz brzo spremljenu večeru i ceđeni sok od narandže pričali do iza ponoći...

Na spavanje smo otišli oko 1 sat. Imao sam miran san. Probudio sam se odmoran i naspavan. Pogledao sam na sat. Kazaljke su pokazivale tačno osam časova. Ustao sam, umio se i potražio moju duhovnu sestru.

Ona je već sedela na terasi, sa spremljenim doručkom. Miris ukusne hrane mi je pokazao koliko sam bio gladan. Nakon doručka i osvežavajuće kafe, u jednom trenutku zazvonio je Dušankin mobilni telefon. Bio je to Suhu. Rekao joj je da sutradan odemo na Javu i dao joj plan koje budističke stupe i koje hinduističke hramove treba da obiđemo. Prijatno sam se iznenadio ovoj sugestiji, pa smo otišli u grad da kupimo avionske karte...

JAVA

Na Javu smo krenuli sa Dušankinim prijateljem koji je tu imao kuću, u Dzogdžakarti. Ličio je na vilenjaka iz dobro poznatog filma „Gospodar prstenova“. Bio je šaman i sultanskog je porekla.

Let je trajao svega jedan sat. Vreme je proletelo kao tren. Na aerodromu nas je dočekao njegov šofer sa kombijem. Brzo smo stavili naše stvari u njega i krenuli u novu avanturu...

Na Javi smo ostali sedam dana i na tom hodočašću smo čuli mnogo zanimljivih priča. Imali smo neobična iskustva, a i mnogo toga smo doživeli. Sve se graničilo sa naučnom fantastikom.

Neki duboko religiozni ljudi, koje smo na ovom putu upoznali, pričali su nam o jednom sufi majstoru starom sto godina, koji je izgledao kao pedesetogodišnjak i koji je mogao da pretvori list palme u ribu. Bilo je magova i šamana koji su imali moć da jedni druge parališu i da razgovaraju sa astralnim bićima. Jedan od njih je pričao sa Atlantiđaninom... Čuli smo priču sličnu Dorijanu Greju, kao i mnoge druge koje su toliko neverovatne da smatram da još nije vreme da ih objavim. Imali smo mnogo uvida i vizija koje je teško objasniti, ali bih izdvojio nekoliko...

Jednom prilikom, greškom smo se, po drugi put, vratili u jednu budističku stupu gde sam imao viziju Tare, prosvetljenog bića, budističkog božanstva koje je bilo moj zaštitnik (u tibetanskom budizmu), u manastiru gde sam proveo godinu dana u povlačenju. Na izlasku iz stupe, pročitali smo da je ona posvećena Tari. U hramu posvećenom Šivi, Dušanka je meditirala pored statue Ganeše, našeg vodiča i zaštitnika na ovom putu, i imala je viziju Mahakale, budističkog božanstva i zaštitnika kađu linije tibetanskog budizma. Na izlasku iz stupe, čuvar nam je rekao da je nekada u njoj bila velika statua Mahakale od čistog zlata koja je ukradena.

U Prambananu, jednom od najvećih budističkih hramova na svetu, meditirao sam pored statue Višnua u prirodnoj veličini, i tom prilikom imao neobične vizije i poruke.

Čudan hram, Sukuh, koji smo jedva pronašli visoko na planini, ostavio je poseban utisak na mene. Bio je jako star i sav u reljefu. Figure su bile neobične i plenile su svojom lepotom, a energija je bila jaka, čudna, teško objašnjiva.

U hramu smo proveli ceo dan. Tom prilikom sam meditirao pored Šivinog lingama gde smo i moji prijatelji i ja imali uvid da je hram stariji nego što piše u njegovom istorijatu i da je, na neki način, povezan sa Atlantidom.

Prema Muldaševu i Blavackoj, Indonezija predstavlja ostatke Atlantide, a njihovi stanovnici poseduju posebne moći i znanja u šta sam se ja i uverio.

Najpozitivniju energiju sam osetio u Boku, hinduističkoj palati (tu smo bili dva puta) gde sam imao izuzetno jake uvide i vizije i, tom prilikom, dobio mnoga saznanja.

Za Borobudur, najveću budističku stupu i Prambanan, jedan od najvećih hinduističkih hramova, šta reći, sem na indonežanskom gila (ludo).

Dan pred odlazak sa Jave sam se teško razboleo. Imao sam temperaturu 40º C i jaku dijareju. Bio sam potpuno dehidriran i iznuren. Lekovi koje sam doneo iz Srbije nisu mi pomagali, pa sam u jednom trenutku pomislio da sam, možda, dobio malariju. Spasao me je šaman, Dušankin prijatelj, dajući mi neke njihove lekove.

Pred jutro, temperatura mi je pala, tako da sam sav iscrpljen seo u avion sa mojim prijateljima i vratio se na Bali.

Dva dana sam se oporavljao od bolesti da bismo, trećeg dana, otišli po Suhuovom zadatku u poslednji hram na Baliju koji se nalazio na zapadnom delu ostrva. Krenuli smo u četiri sata ujutro. Išli smo po Anu koja nas je čekala u malom mestu, Tabanan.

Stigavši tamo, otišli smo u jedan kafe da doručkujemo. Dok smo tamo pili prvu jutarnju kafu, zazvonio je Dušankin mobilni telefon. Bio je to Suhu. Pitao je da li sam zadovoljan očekivanim i da li sam uspeo da nađem sve odgovore, pošto je to bio moj poslednji dan u obilasku hramova na Baliju. Znajući šta sam joj pričao ranije, Dušanka mu je odgovorila da sam presrećan što sam došao na ovo tle i da sam našao 90 posto odgovora na moje dileme i pitanja.

Razgovor je bio kratak.

Odatle smo krenuli u hram.

Batukau

Put je bio neravan i vijugav. Kretao se kroz gustu šumu. Prijatna hladovina je hladila naša užarena lica. Sunce je pržilo samo visoko rastinje. Širio se prijatan šumski miris.

Nebo je bilo svetlo plavo i po koja ptica koja je preletala nebom brzo bi potražila utočište u gustoj hladovini stoletnog drveća. Po neki turista, koji se našao na našem putu, mahnuo bi rukom u znak pozdrava. Vazduh je bio proziran i čist. Pravi letnji ugođaj.

Pakao i pročišćenje

Bio sam potpuno ushićen lepim pejzažima kad je odjednom, pola sata pred dolazak na naše odredište, sasvim iznenada, neočekivano, ispred mene počeo da se odvija film moga života pet godina unazad ili , bolje rečeno, inserti iz života, i ljudi koje sam povredio. Po jedna slika, pa jedan insert, pa druga slika, pa drugi insert i tako redom.

Video sam šta sam kome uradio i koliko sam nepravde naneo ljudima koji su me voleli. Bilo je mnogo toga nenamernog, a i onoga iz puke osvetoljubivosti. Zar sam toliko bio slep da to nisam video, zapitao sam se, gledajući ta lica, samo meni dobro poznata. Među njima je bilo i jedno lice, jedno najdraže, jedno koje posebno volim, a načinio sam veliku grešku.

Osetio sam u jednom momentu svu njihovu patnju i bol. Osetio sam koliko sam im nepravde i bola naneo. Zbog čega? Nisam bio u pravu, a ipak sam uradio nešto što ne treba, nešto zbog čega su drugi trpeli, patili. Kao u ogledalu, video sam svoj negativan film i taj odraz me je potpuno skrhao i razbio u milione malih prljavih staklića. Moje lice nije bilo čisto.

Zašto je Kain ubio svoga brata Avelja? Da li od tada nosimo u sebi negativno, ružno, nešto što se kod svakog od nas za čas može ispoljiti? Bio sam očajan, počeo sam da plačem, da vrištim…

Osetio sam svu patnju tih ljudi zajedno i, u istom trenutku, pomislio da taj bol moje srce neće moći da izdrži.

Našao sam se u paklu i shvatio šta sve čoveka može tamo odvesti. Bile su tu duše umrlih i video sam ih kako gore i vrište. Bilo je zastrašujuće… Tresao sam se, grčio, grcao. Suze su sustizale jedna drugu. Teskoba i užasan nemir paralisali su moje telo. Nisam mogao da pokrenem ruku, vrat, nogu…

Ispaštao sam za sve ono što sam drugom učinio. Ježio sam se od samoga sebe… Pitao sam se da li je čovek demonov zatvor i da li on na mahove može ovladati nama, jer je očigledno da ta sila mraka poznaje vrata svetlosti, riznicu strasti kojom svaki čovek može da se kupi.

Da li je zlo pratilja čoveka od koje duša ne može da se očisti, od čijih zadovoljstava i strasti ni veliki sveci nisu mogli lako da se odbrane – promicalo mi je kroz glavu…

U toj agoniji, kad sam mislio da se rastajem sa životom, shvatio sam da, da bismo znali šta je svetlost dana, moramo izmeriti dubinu mraka u noći. Moramo osvestiti svaki trenutak. „Ko tebe kamenom ti njega hlebom“, jedna je od uzvišenih istina koja mi je u tim trenucima lebdela ispred očiju. A ja sam bio tako slep, slep da vidim istinu, slep u svojoj bezosećajnosti, slep za saosećanje.

Bol drugih je bio sada u meni.

Tako mi je i trebalo kad sam bio nesmotren, kad sam bio uljuljkan nekim stvarima koje su mi ponekad zatvarale čula i svest. Neko bi rekao ko zna šta sam to sve radio, a ja bih rekao, ništa posebno u odnosu na druge ljude, ali i to malo je strašno jer, kad bi ljudi znali šta je sve greh, svi bi, zaista, bili očajni. Mnogo toga uradimo iz naše nesigurnosti i straha od samoga sebe.

U svoj toj strahoti koju sam preživljavao stideći se sebe, shvatio sam da moramo biti u skladu sa kosmičkim zakonima, sa skladom duše, sa pojavom božanstva u sebi. Osetio sam strašno pokajanje. Kao da je taj grč pronalazio strme nagibe i vertikalne vodopade u mome biću. Pokušavao sam da povratim sebe i očistim svoju dušu kroz svu tu patnju i bol koji je ovladao mnome.

Da li mogu oprati ove moje košmare, krivicu koju napravih u neznanju, pitao sam se u teškoj zebnji. Šta učinih u neznanju? Zar nisam mogao da izbrojim do deset? Zašto racio nije bio brži od učinjenog?

Bože oprosti, molio sam se u sebi. Ne mogu više ovo podneti, izdržati… Podari mi mir, razum, staloženost…

I pošao sam u susret mraku, i pružio mu ruku, i zagrlio gorčinu u sebi i, odjednom, posle svega, ukazalo se svetlo, svetlo koje je stiglo kao spasenje, ljubav i oproštaj…

Odjednom, iz tog magnovenja, video sam sebe na motoru i čuo Dušanku kako mi govori:„Deane, Deane“… Nalazio sam se u stanju šoka. Znoj mi se cedio sa lica, a ruke su mi bile hladne kao led. Dušanka je pokušavala da me smiri. Nije znala šta se dešava i bila je uplašena… Ipak, nastavila je da vozi…

Prijatna šumska hladovina kao da me je, tokom vožnje, potpuno povratila i ja sam u jednom trenutku postao svestan da mi je tih dvadesetak minuta, u kojima sam doživeo sopstvenu kataklizmu i pokajanje, potpuno promenilo život. Javilo se i ushićenje… Shvatio sam da je sve to bilo delo moga učitelja i da je to bio veliki korak u mome daljem napretku.

Kada smo stigli u Batukau, bio sam već potpuno smiren…

Dušanka i Ana me nisu ništa pitale i ja sam im na tome bio zahvalan… Neveliki hram se nalazio u šumi. Iza njega je bilo malo jezero. Hram je bio jednostavan, ali lepo uređen. Krovovi, jedan iznad drugog, napravljeni od trske, izgledali su kao suncobrani, a stubovi na kojima je hram počivao bili su od nekog neobičnog materijala.

Potražili smo sveštenika koga je bilo lako pronaći jer se nalazio u hramu. Prijatno nas je dočekao. Uradio je ritual čišćenja svetom vodom i molitvu. Nakon obavljene ceremonije, malo smo popričali sa njim, a potom otišli do jezerceta. Seli smo na obalu i sa ushićenjem posmatrali drugi hram koji se nalazio tačno na sredini jezera. Izgledao je kao iz bajke.

Do njega se moglo doći samo u određene dane kada su se odvijale ceremonije. U to vreme, sveštenici bi podizali stepenice, koje su bile potopljene u vodu, jakim konopcima i tako bi vernici ulazili u hram.

Sve je delovalo nestvarno. Hram se kupao u nekoj sunčevoj izmaglici, a vazduh kao da je titrao oko njega.

Priroda je bila divlja i nedirnuta. Šuma je otvorila svoja nedra i iz njih su se širili najlepši mirisi.

Prvi put u životu imao sam osećaj da milioni ptica pevaju oko mene. Bio je to pravi simfonijski orkestar… Od alta do baritona i basa…

Zanet ovom lepotom, otišao sam da meditiram. Nametala su mi se i razna razmišljanja, pogotovo ona vezana za događaj pre dolaska u ovaj hram.

Shvatio sam da moramo proći kroz čišćenje duha kako bismo mogli da napredujemo. Pročišćenje je proces u kome se naše unutrašnje ja na dramatičan način okreće duhovnosti, oslobađajući se pogrešnog načina života. Sunce je uvek tu, ali ga mi ne vidimo zbog oblaka.

Istinsko pokajanje je nešto što dovodi do trajne unutrašnje promene, do produhovljenja svih njegovih stanja.

Bio sam zahvalan učitelju i događaju koji mi je poklonio novo rođenje, misao, osećaj, budnost…

Taj pređeni put života, taj pomak, tih dvadesetak minuta i ceo ovaj put po Indoneziji, doveo me je do više spoznaje i do mog novog duhovnog puta.

Povratak

U Srbiju sam se vratio posle pet nedelja. Moje vibracije su postale drugačije. Bio sam izmenjen baš onako kako je i predvideo moj učitelj na rastanku… Sa 40 stepeni po Celzijusu, vratio sam se u moj rodni Beograd gde me je dočekala velika mećava. Krpe snega lepile su mi se na suncem opaljeno lice. Indonezija je bila iza mene i, dok sam se vozio ka kući, učinilo mi se da sam na Baliju proveo pet godina, a ne pet nedelja…

Dani su odmicali, a ja sam postajao sve uvereniji koliko je Suhu bio u pravu… Rekao je da će mnogi ljudi primetiti moju izmenjenu energiju i tražiti pomoć i lečenje. To se pokazalo tačnim vrlo brzo. Nekako, sve se dešavalo začuđujuće lako… Mnoge stvari su se rešavale same po sebi. Prepreke i dalje postoje, ali kako delim moj život na pre i posle Indonezije, na ljude i događaje sada gledam drugačije. Našao sam svoj unutrašnji mir i to je ono najdragocenije što sam ovim hodočašćem dobio. To se ne može kupiti novcem, ni bilo čim drugim.

Bilo je padova i po povratku, ali me je u takvim trenucima spasavala misao na moga učitelja. Njegove reči da on nije učitelj, već običan čovek koji je bio u dodiru sa božanskom energijom, ostale su mi zauvek urezane u sećanju. Primer njegove dobrote i humanosti leži u nesebičnom pomaganju ljudima na svim nivoima, bez ikakve naknade. Uvek osećam njegovo prisustvo, pa čak i sada, dok pišem ove redove.

Početkom juna, Dušanka se vratila sa Balija… Sedeli smo u jednom malom dorćolskom kafeu i pili kafu. Uz evociranje uspomena na naše hodočašće, Dušanka mi je rekla da je bila sa učiteljem i da je malo ljut na mene zbog sličnih grešaka koje sam ovde napravio po dolasku. Dao mi je nove, teže zadatke. Nisam se ljutio. Bio sam svestan da je u pravu... Moj osećaj me nije varao. Suhu me je stalno pratio i za njega nije bilo nikakvih tajni. Zato, u najtežim trenucima, pomislim na mog božijeg brata i učitelja. Srce mi tad preplavi neizmerna ljubav i blaženstvo i tad osetim veliku zahvalnost prema čoveku koji mi daje snagu da istrajem na mome putu.

dr spec. vet. Dean Rašković i dr vet. Mirjana Kljaić