Muzika

IntegralnaYogaDean

Java

Na Javu smo krenuli sa Dušankinim prijateljem koji je tu imao kuću, u Dzogdžakarti. Ličio je na vilenjaka iz dobro poznatog filma „Gospodar prstenova“. Bio je šaman i sultanskog je porekla.

Let je trajao svega jedan sat. Vreme je proletelo kao tren. Na aerodromu nas je dočekao njegov šofer sa kombijem. Brzo smo stavili naše stvari u njega i krenuli u novu avanturu...

Na Javi smo ostali sedam dana i na tom hodočašću smo čuli mnogo zanimljivih priča. Imali smo neobična iskustva, a i mnogo toga smo doživeli. Sve se graničilo sa naučnom fantastikom.

Neki duboko religiozni ljudi, koje smo na ovom putu upoznali, pričali su nam o jednom sufi majstoru starom sto godina, koji je izgledao kao pedesetogodišnjak i koji je mogao da pretvori list palme u ribu. Bilo je magova i šamana koji su imali moć da jedni druge parališu i da razgovaraju sa astralnim bićima. Jedan od njih je pričao sa Atlantiđaninom... Čuli smo priču sličnu Dorijanu Greju, kao i mnoge druge koje su toliko neverovatne da smatram da još nije vreme da ih objavim. Imali smo mnogo uvida i vizija koje je teško objasniti, ali bih izdvojio nekoliko...

Jednom prilikom, greškom smo se, po drugi put, vratili u jednu budističku stupu gde sam imao viziju Tare, prosvetljenog bića, budističkog božanstva koje je bilo moj zaštitnik (u tibetanskom budizmu), u manastiru gde sam proveo godinu dana u povlačenju. Na izlasku iz stupe, pročitali smo da je ona posvećena Tari. U hramu posvećenom Šivi, Dušanka je meditirala pored statue Ganeše, našeg vodiča i zaštitnika na ovom putu, i imala je viziju Mahakale, budističkog božanstva i zaštitnika kađu linije tibetanskog budizma. Na izlasku iz stupe, čuvar nam je rekao da je nekada u njoj bila velika statua Mahakale od čistog zlata koja je ukradena.

U Prambananu, jednom od najvećih budističkih hramova na svetu, meditirao sam pored statue Višnua u prirodnoj veličini, i tom prilikom imao neobične vizije i poruke.

Čudan hram, Sukuh, koji smo jedva pronašli visoko na planini, ostavio je poseban utisak na mene. Bio je jako star i sav u reljefu. Figure su bile neobične i plenile su svojom lepotom, a energija je bila jaka, čudna, teško objašnjiva.

U hramu smo proveli ceo dan. Tom prilikom sam meditirao pored Šivinog lingama gde smo i moji prijatelji i ja imali uvid da je hram stariji nego što piše u njegovom istorijatu i da je, na neki način, povezan sa Atlantidom.

Prema Muldaševu i Blavackoj, Indonezija predstavlja ostatke Atlantide, a njihovi stanovnici poseduju posebne moći i znanja u šta sam se ja i uverio.

Najpozitivniju energiju sam osetio u Boku, hinduističkoj palati (tu smo bili dva puta) gde sam imao izuzetno jake uvide i vizije i, tom prilikom, dobio mnoga saznanja.

Za Borobudur, najveću budističku stupu i Prambanan, jedan od najvećih hinduističkih hramova, šta reći, sem na indonežanskom gila (ludo).

Dan pred odlazak sa Jave sam se teško razboleo. Imao sam temperaturu 40º C i jaku dijareju. Bio sam potpuno dehidriran i iznuren. Lekovi koje sam doneo iz Srbije nisu mi pomagali, pa sam u jednom trenutku pomislio da sam, možda, dobio malariju. Spasao me je šaman, Dušankin prijatelj, dajući mi neke njihove lekove.

Pred jutro, temperatura mi je pala, tako da sam sav iscrpljen seo u avion sa mojim prijateljima i vratio se na Bali.

Dva dana sam se oporavljao od bolesti da bismo, trećeg dana, otišli po Suhuovom zadatku u poslednji hram na Baliju koji se nalazio na zapadnom delu ostrva. Krenuli smo u četiri sata ujutro. Išli smo po Anu koja nas je čekala u malom mestu, Tabanan.

Stigavši tamo, otišli smo u jedan kafe da doručkujemo. Dok smo tamo pili prvu jutarnju kafu, zazvonio je Dušankin mobilni telefon. Bio je to Suhu. Pitao je da li sam zadovoljan očekivanim i da li sam uspeo da nađem sve odgovore, pošto je to bio moj poslednji dan u obilasku hramova na Baliju. Znajući šta sam joj pričao ranije, Dušanka mu je odgovorila da sam presrećan što sam došao na ovo tle i da sam našao 90 posto odgovora na moje dileme i pitanja.

Razgovor je bio kratak.

Odatle smo krenuli u hram.