Muzika

IntegralnaYogaDean

Lahur Lempuyang

Po Suhuovom planu, morali smo obići hram Lahur Lempuyang, koji se sastojao od sedam manjih hramova. Seli smo na motor, pošli po Anu, Dušankinu koleginicu sa grupe, i zajedno se uputili na istok. Put je bio vijugav i neravan.

Kretali smo se sporo. Miris okolnog rastinja golicao mi je nos i što smo se više približavali Indijskom okeanu, on je postajao intenzivniji. Imao sam osećaj kao da sam na Jadranu.

Stigli smo oko deset časova. Ovaj veliki hram koji je na suncu bleštao u svom najlepšem izdanju bio je smešten na obodu brda. Njegovih drugih šest celina je bilo visoko u planinama. Poslednji hram se nalazio tačno na vrhu, na nadmorskoj visini od 1100 m, udaljen šest kilometara od prvog. Morali smo preći put od donjeg, najvećeg hrama, pa sve do sedmog. Nije bilo jednostavno, ali se zadatak morao izvršiti.

Prvo što smo primetili na glavnom hramu bila je ogromna kapija napravljena od vulkanskog kamena, koja se uzdizala toliko visoko na obodu planine, da se posetiocu činilo da dodiruje horizont. Imao sam osećaj kao da se kroz nju ulazi u drugu dimenziju. Pogled sa nje je bio neverovatan. Sve je lelujalo u izmaglici jakoga sunca…

Presvučeni u sarije, potražili smo sveštenika. Bilo je mnogo naroda, jer je to bio poseban dan. Svi su bili lepo obučeni. Ljubopitljivo su nas posmatrali. Bili smo jedini stranci. Nosili smo ponude.

Sveštenik, kojeg smo malo teže našli zbog većeg broja ljudi, lepo nas je primio. Uradio je ritual čišćenja svetom vodom i molitvom. Nakon meditacije koju smo kasnije uradili, mnogi Indonežani su nam prilazili pozdravljajući nas i pitajući odakle dolazimo. Pošto sam malo progovorio indonežanski, bili smo prava atrakcija za ove ljude. Oni su se iznenadili činjenicom da znamo sve rituale. Rekli su da im je čast da budu sa nama i želeli su da što više vremena provedu u našem društvu.

Iz ovog hrama smo krenuli u drugi, i tako redom. Penjali smo se na planinu pod nagibom od 45 stepeni. Znoj mi se cedio sa lica tako da sam ga često brisao. Osećao sam bolove u nogama. Svaki mišić mi je bio napregnut. Put je bio uzak, obrastao rastinjem, tako da sam često morao da razmičem neke grane, kako bih se lakše kretao.

Kada smo došli u četvrti hram, dve žene su sa sveštenikom pevale anđeoskim glasom mantru, sa takvom snagom da su proizvodile jake vibracije koje su ulazile u svaku ćeliju moga bića, i kao da su mi, istovremeno, vraćale snagu posle zamornog puta.

Put je, od ovog četvrtog hrama, bio još teži. Gusto isprepleteno korenje raznolikog bilja činilo je prirodne stepenice na kojima smo se povremeno odmarali. Čuo se pev ptica. Zelena boja drveća bila je u svim nijansama, od one najsvetlije zelene, pa sve do one tamne, mrke koja se stapa sa daljinom izuvijanog puta. Na pojedinim mestima ljudi su se odmarali i tražili da se slikamo fotoaparatom. To je bio trenutak za večnost, kad oko aparata beleži jednu priču, priču jednog doktora veterine, koji se drznuo da, sem u svet medicine, uđe i u ono nedokučivo…

U petom i šestom hramu smo uradili sve isto kao i u prethodnim hramovima. Očekivao nas je put ka sedmom, ali nisam imao snage da idem dalje. Celo telo me je bolelo i samo sam pio vodu. Iscrpljenost je ovladala mnome. Po Suhuovom nalogu, trebalo je da u sedmom hramu uradim pranajamu, ali telo je otkazivalo poslušnost. Nisam mogao da idem dalje i taman, kada sam to hteo da saopštim Dušanki, zazvonio je njen mobilni telefon. Bio je to Suhu. Rekao joj je: „Reci Deanu da mora da se popne i ode u sedmi hram jer su danas energije najjače.“

Kad sam čuo ovu poruku, bio sam jako iznenađen. U trenutku sam shvatio da me moj učitelj, na svoj način, prati i da tačno zna šta se sa mnom dešava. Ranije mi je Dušanka ispričala da je Suhu svojevremeno doživeo više puta kliničku smrt. Umirao je i vraćao se…

Prolazio je kroz neki mračni tunel, a na njegovom kraju bi se ukazivala nekakva izuzetno jaka svetlost. Ulazio bi u nju i odatle je, u više navrata, video raj i pakao. U tom mučilištu je video kako duše gore.

Posle ovakvog iskustva učitelj je dobio posebne moći, tako da sam, setivši se svega, shvatio kako je mogao nesmetano da prati moj put i moje misli.

Smogao sam snage i rekao Dušanki da moramo poslušati učitelja, iako ni ona ni njena koleginica Ana nisu imale više energije za hodanje. Krenuli smo poslednjom snagom. Put mi je izgledao kao večnost. Bolovi u nogama su bili još jači. Vrat mi se potpuno ukočio jer je bio stalno u istom položaju dok smo se kretali naviše. Krupne graške znoja su mi kupale lice. Sunce je žestoko peklo na pojedinim mestima gde nije bilo hlada i taman kada sam pomislio da će me noge izdati u tom naporu, ukazao se mali proplanak na kome se u svoj raskoši sunčao prelepi hram. Imao sam osećaj kao da se nalazim na krovu sveta.

Približavajući se hramu, video sam neverovatan reljef. Izgledalo je kao da su nam se mnoga božanstva smešila sa zidina i kao da su nam, na taj način, poželela dobrodošlicu. Neka snažna energija je zapljusnula naša umorna tela i mi, sa olakšanjem, uđosmo u hram. Dušanka je sa glave skinula ponude i mi smo potražili sveštenika. Ugledali smo ga iza jednog stuba kako se moli.

Kada je završio svoj ritual, predstavili smo mu se i zamolili da nam uradi ritual čišćenja svetom vodom i molitve. Nakon toga smo uradili mantre i na kraju, po Suhuovom uputstvu, uradio sam pranajamu. Radio sam prvo određene tehnike disanja i, posle toga, bastriku. Čim sam otpočeo sa pranajamom, osetio sam priliv energije. Spočetka, ona je bila manja, a na kraju sam je osetio kao snažnu bujicu koja je potpuno preplavila moje telo. Odjednom mi se povratila snaga, vitalnost i energija. Snaga je strujala mojim telom. Pomislio sam da ću od takvog priliva energije da se vinem u nebo. Bio sam kao ptica. Osećao sam se lako i snažno. Mislio sam da tog trenutka mogu sve da uradim. Energija je ključala u svakoj ćeliji moga bića i zamor od teškog i napornog puta je potpuno nestao.

Taman kada smo se posle ovoga spremali da krenemo kući, odjednom je počeo jak pljusak, pa smo morali malo da sačekamo. Sva sreća da to nije dugo potrajalo. Nebo se kroz pola sata razvedrilo i mi smo, po vlažnom i strmom putu, krenuli kući. Išli smo nizbrdo. Kada smo se spustili do prvog hrama, uzeli smo naše motore i krenuli kući, u pirinčana polja. Bilo je dockan kada smo stigli u Dušankinu kuću. Oprali smo se od prašine koja se uvukla u svaku poru našeg tela, pojeli malo pirinča i nekog povrća, pa otišli na spavanje. Imao sam osećaj da sam u trenutku zaspao na mekom i velikom krevetu.

Ujutro me je probudio prekrasan pev ptica. Kroz prozor je ulazio svež, jutarnji vazduh koji mi je milovao lice. Držao sam još neko vreme zatvorene oči, a potom, protegnuvši se, ustao. Završivši toaletu, otišao sam na terasu i sačekao Dušanku da mi se pridruži na čaju…

Za to vreme, posmatrao sam kako se vlaga diže pod sunčanim zracima sa pirinčanih polja i kako široki krajolik postaje sve svetliji i svetliji.

Dušanka je došla na terasu sveža i bez traga umora od prethodnog dana. Popili smo čaj koji sam pripremio i pojeli sendviče koje je ona donela, a zatim smo, posle razgovora, seli na motor i krenuli u malo mesto Krobokan na Upaćaru.