Muzika

IntegralnaYogaDean

Pakao i pročišćenje

Bio sam potpuno ushićen lepim pejzažima kad je odjednom, pola sata pred dolazak na naše odredište, sasvim iznenada, neočekivano, ispred mene počeo da se odvija film moga života pet godina unazad ili , bolje rečeno, inserti iz života, i ljudi koje sam povredio. Po jedna slika, pa jedan insert, pa druga slika, pa drugi insert i tako redom.

Video sam šta sam kome uradio i koliko sam nepravde naneo ljudima koji su me voleli. Bilo je mnogo toga nenamernog, a i onoga iz puke osvetoljubivosti. Zar sam toliko bio slep da to nisam video, zapitao sam se, gledajući ta lica, samo meni dobro poznata. Među njima je bilo i jedno lice, jedno najdraže, jedno koje posebno volim, a načinio sam veliku grešku.

Osetio sam u jednom momentu svu njihovu patnju i bol. Osetio sam koliko sam im nepravde i bola naneo. Zbog čega? Nisam bio u pravu, a ipak sam uradio nešto što ne treba, nešto zbog čega su drugi trpeli, patili. Kao u ogledalu, video sam svoj negativan film i taj odraz me je potpuno skrhao i razbio u milione malih prljavih staklića. Moje lice nije bilo čisto.

Zašto je Kain ubio svoga brata Avelja? Da li od tada nosimo u sebi negativno, ružno, nešto što se kod svakog od nas za čas može ispoljiti? Bio sam očajan, počeo sam da plačem, da vrištim…

Osetio sam svu patnju tih ljudi zajedno i, u istom trenutku, pomislio da taj bol moje srce neće moći da izdrži.

Našao sam se u paklu i shvatio šta sve čoveka može tamo odvesti. Bile su tu duše umrlih i video sam ih kako gore i vrište. Bilo je zastrašujuće… Tresao sam se, grčio, grcao. Suze su sustizale jedna drugu. Teskoba i užasan nemir paralisali su moje telo. Nisam mogao da pokrenem ruku, vrat, nogu…

Ispaštao sam za sve ono što sam drugom učinio. Ježio sam se od samoga sebe… Pitao sam se da li je čovek demonov zatvor i da li on na mahove može ovladati nama, jer je očigledno da ta sila mraka poznaje vrata svetlosti, riznicu strasti kojom svaki čovek može da se kupi.

Da li je zlo pratilja čoveka od koje duša ne može da se očisti, od čijih zadovoljstava i strasti ni veliki sveci nisu mogli lako da se odbrane – promicalo mi je kroz glavu…

U toj agoniji, kad sam mislio da se rastajem sa životom, shvatio sam da, da bismo znali šta je svetlost dana, moramo izmeriti dubinu mraka u noći. Moramo osvestiti svaki trenutak. „Ko tebe kamenom ti njega hlebom“, jedna je od uzvišenih istina koja mi je u tim trenucima lebdela ispred očiju. A ja sam bio tako slep, slep da vidim istinu, slep u svojoj bezosećajnosti, slep za saosećanje.

Bol drugih je bio sada u meni.

Tako mi je i trebalo kad sam bio nesmotren, kad sam bio uljuljkan nekim stvarima koje su mi ponekad zatvarale čula i svest. Neko bi rekao ko zna šta sam to sve radio, a ja bih rekao, ništa posebno u odnosu na druge ljude, ali i to malo je strašno jer, kad bi ljudi znali šta je sve greh, svi bi, zaista, bili očajni. Mnogo toga uradimo iz naše nesigurnosti i straha od samoga sebe.

U svoj toj strahoti koju sam preživljavao stideći se sebe, shvatio sam da moramo biti u skladu sa kosmičkim zakonima, sa skladom duše, sa pojavom božanstva u sebi. Osetio sam strašno pokajanje. Kao da je taj grč pronalazio strme nagibe i vertikalne vodopade u mome biću. Pokušavao sam da povratim sebe i očistim svoju dušu kroz svu tu patnju i bol koji je ovladao mnome.

Da li mogu oprati ove moje košmare, krivicu koju napravih u neznanju, pitao sam se u teškoj zebnji. Šta učinih u neznanju? Zar nisam mogao da izbrojim do deset? Zašto racio nije bio brži od učinjenog?

Bože oprosti, molio sam se u sebi. Ne mogu više ovo podneti, izdržati… Podari mi mir, razum, staloženost…

I pošao sam u susret mraku, i pružio mu ruku, i zagrlio gorčinu u sebi i, odjednom, posle svega, ukazalo se svetlo, svetlo koje je stiglo kao spasenje, ljubav i oproštaj…

Odjednom, iz tog magnovenja, video sam sebe na motoru i čuo Dušanku kako mi govori:„Deane, Deane“… Nalazio sam se u stanju šoka. Znoj mi se cedio sa lica, a ruke su mi bile hladne kao led. Dušanka je pokušavala da me smiri. Nije znala šta se dešava i bila je uplašena… Ipak, nastavila je da vozi…

Prijatna šumska hladovina kao da me je, tokom vožnje, potpuno povratila i ja sam u jednom trenutku postao svestan da mi je tih dvadesetak minuta, u kojima sam doživeo sopstvenu kataklizmu i pokajanje, potpuno promenilo život. Javilo se i ushićenje… Shvatio sam da je sve to bilo delo moga učitelja i da je to bio veliki korak u mome daljem napretku.

Kada smo stigli u Batukau, bio sam već potpuno smiren…

Dušanka i Ana me nisu ništa pitale i ja sam im na tome bio zahvalan… Neveliki hram se nalazio u šumi. Iza njega je bilo malo jezero. Hram je bio jednostavan, ali lepo uređen. Krovovi, jedan iznad drugog, napravljeni od trske, izgledali su kao suncobrani, a stubovi na kojima je hram počivao bili su od nekog neobičnog materijala.

Potražili smo sveštenika koga je bilo lako pronaći jer se nalazio u hramu. Prijatno nas je dočekao. Uradio je ritual čišćenja svetom vodom i molitvu. Nakon obavljene ceremonije, malo smo popričali sa njim, a potom otišli do jezerceta. Seli smo na obalu i sa ushićenjem posmatrali drugi hram koji se nalazio tačno na sredini jezera. Izgledao je kao iz bajke.

Do njega se moglo doći samo u određene dane kada su se odvijale ceremonije. U to vreme, sveštenici bi podizali stepenice, koje su bile potopljene u vodu, jakim konopcima i tako bi vernici ulazili u hram.

Sve je delovalo nestvarno. Hram se kupao u nekoj sunčevoj izmaglici, a vazduh kao da je titrao oko njega.

Priroda je bila divlja i nedirnuta. Šuma je otvorila svoja nedra i iz njih su se širili najlepši mirisi.

Prvi put u životu imao sam osećaj da milioni ptica pevaju oko mene. Bio je to pravi simfonijski orkestar… Od alta do baritona i basa…

Zanet ovom lepotom, otišao sam da meditiram. Nametala su mi se i razna razmišljanja, pogotovo ona vezana za događaj pre dolaska u ovaj hram.

Shvatio sam da moramo proći kroz čišćenje duha kako bismo mogli da napredujemo. Pročišćenje je proces u kome se naše unutrašnje ja na dramatičan način okreće duhovnosti, oslobađajući se pogrešnog načina života. Sunce je uvek tu, ali ga mi ne vidimo zbog oblaka.

Istinsko pokajanje je nešto što dovodi do trajne unutrašnje promene, do produhovljenja svih njegovih stanja.

Bio sam zahvalan učitelju i događaju koji mi je poklonio novo rođenje, misao, osećaj, budnost…

Taj pređeni put života, taj pomak, tih dvadesetak minuta i ceo ovaj put po Indoneziji, doveo me je do više spoznaje i do mog novog duhovnog puta.