Muzika

IntegralnaYogaDean

Hodočašće po Indoneziji

duhovno putovanje, putopis - (januar/februar 2009. godine)

U jednoj od mojih dubokih meditacija u koju sam ušao jednog popodneva, video sam neobičan hram. Nalazio se u gustom rastinju. Isprepletene grane, visoka trava, palme i bršljan ukazivali su na to da sam se našao u džungli. Čulo se bezbroj neobičnih zvukova. Bio je to hor ptica, zrikavaca i ko zna čega još...

Hram je bio star. Neobičan reljef i figure pokrivao je gusti lišaj koji se na vrelini sunca presijavao u zlatastu boju. Živopisno zelenilo i neobično plavo nebo nije podsećalo na naše. Osetio sam neko čudno uzbuđenje. Nešto me je vuklo da uđem u hram. Dok sam pokušavao da rukama razgrnem travu i granje koje mi se nalazilo na putu, u trenutku sam shvatio da se u hramu nalazi čovek posebnih moći, čovek koji je na izuzetno visokom duhovnom nivou. Zračio je toplinom i ljubavlju. Na licu mu se videla beskrajna nežnost i dobrota. Bio je to MOJ UČITELJ...

Od tog interesantnog doživljaja prošlo je nekoliko dana, kada sam sasvim „slučajno“ sreo moju prijateljicu koju dugo nisam video. Otišli smo na kafu. U dugom razgovoru rekla mi je da je dobila stipendiju Likovne akademije i da živi u Indoneziji. Došla je na kraći odmor. Htela je da obiđe svoje. Zavaljen u fotelju od ratana, pijući poslepodnevnu kafu, sa velikim interesovanjem sam slušao Dušanku...

Živela je na Baliju, u pirinčanim poljima, gde nebo, vulkani i džungla pišu svoju priču, gde milioni ptica i insekata pevaju u horu i čija je drevna kultura nama, Evropljanima, gotovo nepoznata. Opčinjena njihovom tradicijom, postala je učenica jednog hinduističkog sveštenika i šamana... To je bio čovek posebnih moći, visokog duhovnog nivoa iz koga je zračila blagost i dobrota.

Zanet njenom nesvakidašnjom pričom u jednom momentu sam ponovo video hram, i čoveka koji sedi u lotosu kao u onoj dubokoj meditaciji. Spontano, sasvim spontano i polako, izgovorio sam reči kojima sam i sam bio iznenađen. Rekao sam: Dušanka, on je i moj učitelj... S obzirom na moja duhovna traganja, još od gimnazijskih dana sam proučavao filozofiju, teozofiju, psihologiju, budizam i druge religije. Želeo sam da znam kako ljudski um funkcioniše i imao potrebu da spoznam ko smo i odakle dolazimo. Nisam imao odgovore na mnogobrojna pitanja, već samo pretpostavke. Za to su mi bili potrebni učitelji, pa sam se od rane mladosti susretao sa mnogima koji su mi pomogli u mom duhovnom napretku (dalaj-lama, lama Čepel, lama Navang, lama Ole Nidal i dr.).

Svaki od njih me je učio kako da gledam na život i da ničega ne treba da se plašim. I naravno, da volim ljude oko sebe. Želeo sam da uđem u viša stanja svesti. Za to mi je bio potreban učitelj koji će imati malo više vremena da mi se posveti i koji će mi otvoriti nove horizonte duhovnog razvitka...

I eto tako, pijući već ohlađenu kafu sa Dušankom, ostao sam zbunjen spoznajom da sam svog učitelja konačno našao. Rekao sam da ću joj dati moju biografiju sa slikom, kako bi mogla pitati učitelja da li bi mogao da me primi i da li bi mogao da mi pomogne u mom daljem duhovnom razvoju.

Rečeno – učinjeno.

Kroz nedelju dana, dobio sam Dušankinu poruku sa Balija... Glasila je: „Deki, u nedelju sam se videla sa Suhuom. Našli smo se u hramu Tirta Empul u Tampat Siringu, 10 km od Ubuda. Dan je, po balinežanskom kalendaru, bio poseban. Radilo se pročišćenje ljudi svetom vodom i obavljalo ritualno kupanje. Suhu je imao svoju misiju. Prikupljao je svetu vodu. U trenutku kada me je ugledao, prišao mi je i iznenada rekao: ’Daj mi sliku čoveka čije mi poruke donosiš’. Pažljivo je pogledao pruženu fotografiju i saopštio: ’On je zbunjen i treba da dođe ovde jer je na tragu za ličnim preobražajem. Svako ko dođe ovde nađe ono što traži. Mora doći u zemlju bogova’. Koristio je izraz ’tanah Dewata’. ’Na Baliju su frekvence izuzetno jake i koristiće mu. Mora proći kroz rituale čišćenja kako fizičkog, tako i duhovnog da bi mu se putevi otvorili.’

Bila sam jako iznenađena onim što mi je govorio, jer mu pre toga nisam stigla ništa reći o tebi. On je već sve znao...U desetak minuta, koliko je imao vremena, rekao je da si odličan učitelj i da je to tvoja prava priroda. Dodao je da ćemo meditirati zajedno i da će se on moliti za uputstva u koje hramove treba da te odvede i šta treba da radimo. Nakon toga smo otišli da se pomolimo, a na rastanku je još nekoliko puta ponovio ’Obavezno neka dođe’...

Juče me je ponovo zvao da vidi da li sam kontaktirala sa tobom, pa sam ti pustila mejl, znajući da će to biti veliko iznenađenje za tebe.“

I bilo je...

Dok sam čitao Dušankino pismo, odnosno reči učitelja, osetio sam odjednom plimu različitih osećanja... Setu je zamenila tuga, a posle nje došla je sreća, pa blaženstvo, pa opet seta, tuga i tako redom. Steglo se grlo, a suze su potekle same, kao bujica posle velikih kiša. U glavi mi je sve brujalo... Imao sam osećaj kao da sam ušao u povišeno stanje svesti koje sam doživeo 1992. godine kada sam dobio inicijaciju od lame Ole Nydala.

Shvatio sam, u dahu kao kad se zora rađa, u najlepše praskozorje, da se rastajem od mog dosadašnjeg načina života i ulazim u novi dan, u dane koji će mi iz osnova promeniti život... Osećao sam učiteljevo prisustvo... Doneo sam odluku... Idem kod moga učitelja.

PUT

U naredna dva dana sam se raspitao koliko košta avionska karta do Balija i koliko mi je novca potrebno za život u Indoneziji, za pet nedelja. Saznao sam da mi je neophodno 1400 evra, 1000 za kartu i 400 za život. Nisam imao taj novac, a znao sam da put ne mogu odlagati. Morao sam naći neko rešenje. Molio sam se da nađem put do rešenja i, za divno čudo, to se i dogodilo. Trećeg dana, komšinica me je pozvala na sastanak kućnog saveta koji je trebalo da odluči o prodaji velike zajedničke terase koja se nalazi na krovu zgrade.

Otišao sam, iako sam bio usred velikih obaveza vezanih za izradu časopisa čiji sam urednik, a vratio se zbunjen i srećan. Odlučeno je da se terasa proda i da svaki nosilac stanarskog prava dobije 1400 evra. Da ništa u životu nije slučajno, uverio sam se i ovog puta. Bio sam, zaista, ushićen.

Uzeo sam godišnji odmor i krenuo na daleki put... Čitajući knjige Bhagavadgita i Šrimad bhagavatam, kako bi se upoznao sa najstarijim duhovnim spisima Veda, skratio sam sebi put do Denpasara koji je, sa presedanjima, trajao skoro dva dana. Bio sam umoran kada su me, na aerodromu, oko 18h po balinežanskom vremenu, sa svojim motorima, dočekale Dušanka i njena drugarica Ana. Pozdravili smo se i krenuli u Dušankinu kuću koja se nalazila na obodu Denpasara, Singapadu, okružena gustim pirinčanim poljima. Kao znak dobrodošlice, na ulasku u njen dom, Dušanka mi je stavila oko vrata venac od cveća.

Posle dobrodošlice i razgledanja neobične indonežanske kuće, uz prijatan razgovor koji se vodio na prekrasnoj terasi sa koje se čulo hiljade neobičnih zvukova koji su ovladali tamom denpasarskih polja, Dušanka mi je rekla da je Suhu kazao da već sutradan ujutro moramo biti kod njega. To je značilo samo četiri sata spavanja, posle zamornog i dugog puta, jer je zidni sat otkucavao tačno ponoć. Posle tuširanja pomoću kofe i kantice (skoro ceo Bali ne koristi toplu vodu, ni kupatilo na koje je zapadni svet navikao), otišao sam u krevet. Bio je dovoljan samo jedan minut da uđem u dubok san…