Muzika

IntegralnaYogaDean

Učitelj Suhu, hinduistički sveštenik i šaman

Suhu, hinduistički sveštenik i šaman

Dušanka me je probudila tačno u četiri. Ponovo sam se istuširao jer se na sveta mesta ide sveže okupan. Seo sam sa Dušankom na motor, pa smo krenuli kod Suhua. Išli smo njihovom magistralom po neravnom području. Put je bio vijugav. Uz njega se pružala prašuma sa mnogobrojnim palmama, kokosovim drvećem i drugim rastinjem.

Osećao sam veliko uzbuđenje. Srce mi je tuklo u grudima, pa sam imao osećaj kao da će svakog momenta iskočiti iz njih. Jedva sam čekao da vidim učitelja. Brojao sam minute do susreta.

Put je bio naporan, pa smo dva puta pravili pauzu u restoranima koji su se nalazili duž Indijskog okeana kako bismo nešto prezalogajili i popili malo kokosovog mleka. Tako osveženi, išli smo dalje…

U jednom trenutku, posle dva sata neprekidne vožnje od poslednje pauze, Dušanka je motorom skrenula na jedan mali seoski put koji nas je vodio tačno kod učitelja. Došavši na kraj neobičnog indonežanskog sela, morali smo sići sa motora i krenuti pešice, jer se učiteljeva kuća nalazila duboko u džungli. Jedva sam se kretao zato što nisam navikao da sedim tako dugo na motoru. Noge su mi klecale, ali je želja da vidim učitelja bila jača. Stigli smo tačno u podne.

Učitelj je bio ispod trema omanje kuće kada sam ga ugledao. Srce mi je odjednom zalupalo još jače, jer je Suhu izgledao baš kao u mojoj viziji, onog popodneva u sobi, dok sam meditirao. Bio je tamnoput, crne kose, srednjeg rasta, četrdesetih godina… Široko se osmehujući, prišao mi je, pružio ruku i rekao: „Om swastijastu.“ To je značilo: „Bog ti pomogao.“ Njegov pogled je bio topao, kao i njegova ruka. Rekao je da nas je očekivao svakog momenta i ponudio je da sednemo ispod velikog trema koji nas je zaklanjao od sunca koje je pržilo svom svojom snagom.

Ponudio nas je kafom, hranom i voćem, kako bismo se osvežili od dugog puta. Uz njega, tačnije pored njegovih nogu, stajale su i tri lepe kuce koje su veselo mahale repovima. Suhu nam je predstavio svaku od njih. Sva tri psa su bila njegovi miljenici, a mene je, na prvi pogled, osvojila najmanja i najljupkija kuca, po imenu Dogi. Netremice me je gledala. Učitelj se, primetivši taj prizor, nasmešio. Pogleda me dugim pogledom i dade mi knjigu koju je držao u ruci. Zvala se Šrimad Bhagavatam. Ostao sam zaprepašćen, jer sam takvu istu knjigu kupio pred odlazak i upravo je pročitao u avionu…

Razgovor sa Suhuom je bio prijatan. Interesovao ga je moj duhovni put, a specifična, indonežanska kafa mi je brzo vraćala snagu. Kada je bilo tačno tri sata, Suhu je rekao da ustanemo, kako bi uradio ritual čišćenja svetom vodom (voda se rasipa iz male činije) uz molitvu. Posle završenog obreda, opet smo seli, prekrstivši noge, na prostranu terasu ispod trema, pa nastavili započet razgovor. Vreme kao da je stalo, priči nikada kraja… Osećao se miris džungle, specifičnog rastinja koje je iz svojih nedara ispuštalo opojnost pod vrelinom indonežanskog neba. Zanet razgovorom sa svojim učiteljem, u jednom trenutku osetih kako mi mala kuca Dogi prilazi, provlači se ispod moje miške i spušta glavu na podlakticu. Tu se malo promeškoljila, pogledala prema meni, a zatim se provukla ispod noge i stavila glavu na stopalo.

Bila je okrenuta ka učitelju kada je on pogledao i rekao: (pričao je u trećem licu) „Kao što je pas Dogi zavoleo Deana, tako je i Suhu zavoleo Deana. Došao si ovde sa Isusovom ljubavlju. Da li si kršten?„ Odgovorio sam potvrdno. Pozvao me je da odemo do rečice koja se nalazila iza njegove kućice u džungli. Želeo je da opet uradimo ritual čišćenja uz molitve, kao što to rade vernici na reci Gang. Morao sam obući specijalni beli sari koji mi je kupila Dušanka, a koji se inače oblači samo za takvu priliku.

Pošli smo…

Osetio sam blago uzbuđenje. Bio sam na ivici suza i radosti. Ni sada ne mogu to da definišem na pravi način. Bilo je i jednog i drugog. Suhu je išao ispred mene. Ušao je u vodu i seo, prekrštenih nogu, na jedan veliki oblutak koji je virio nasred reke. Okrenuo mi je leđa kada sam od njega bio udaljen oko deset metara. Obred je otpočeo molitvom i pevanjem uz zvuk malih zvončića koje je držao u ruci.

Odjednom, kao da je sve stalo. Imao sam utisak da iz prašume ne dopire nijedan zvuk. Priroda je promenila boju. Nad rekom su se pojavile dugine boje. Osetio sam mir i spokoj u duši. Osećao sam da sam u službi života, jer čovek i jeste život. Spoznao sam da Tvorac nije tajna, naprotiv, njegov rukopis je u sveopštoj kompoziciji ove kosmičke filharmonije što mi je i Suhu sada pokazao.

Želeo je da mi osvetli put.

Nakon završene molitve, koja je još dugo odzvanjala u mome srcu, učitelj je bacao latice cveća po reci. One su nizvodno dolazile do mene i njima sam se umivao izgovarajući molitve. Bio sam srećan i ushićen. Emocije su me nosile visoko, visoko… A onda, potpuni mir…. Vrativši se ispod trema, učinilo mi se da mi je neko skinuo sa leđa neki veliki, ogroman i težak kamen. Doživeo sam neko olakšanje. Nisam osećao nikakav grč ni tenziju, već neku lakoću i mir. Imao sam osećaj kao da na ljude gledam drugačije, kao i na sve druge stvari. Ušao sam u drugo stanje svesti, što sam kasnije shvatio.

Sa trema, gde smo se služili voćem i rashlađenim čajem, po nalogu Suhua, otišli smo iza kuće da ponovo malo meditiramo. Tu sam, u meditaciji, doživeo najdublji mir koji sam ikada do tada osetio. Nakon toga smo se vratili na isto mesto. Opružili smo se po terasi kako bismo se malo odmorili. Hvatao me je dremež, kad sam odjednom osetio da me je nešto udarilo posred čela, između obrva. Naglo sam se uspravio. Onako bunovan, zapitao sam Dušanku šta me je to pogodilo. Bio sam iznenađen kada mi je rekla da je to feces guštera geka i da izmet simbolizuje zlato. Kazala je da je to dobar alhemijski znak jer je pao u predelu trećeg oka. Malo sam se zamislio, a i našalio sa Dušankom u vezi sa tim… Nisam znao da ću toga dana kod učitelja ostati do ponoći i da će mi posvetiti toliku pažnju. Do tada to nije činio. Po Dušankinim rečima, bio sam izuzetak. Kod njega je dolazio ogroman broj ljudi iz celog sveta svaki dan od osam časova ujutro, pa sve do ponoći, tako da nije mogao za svakog da odvoji mnogo vremena. Zašto je to za mene učinio, tek kasnije sam shvatio…

Dok mi je pričao da, ukoliko želim da napredujem na duhovnom putu, treba da prođem kroz rituale čišćenja svetom vodom i molitvom, kao i pokajanje, i objašnjavao kako i u koje vreme, prema mesečevom kalendaru, odem u hramove koje mi odredi da u njima vežbam yogu ili pranajamu, naišla je neka grupa njegovih učenika... Pozdravio se sa njima i ponudio im da nam se pridruže na terasi gde smo se nalazili. Meni je dao plan i raspored odlaska u hramove a zatim je, posle kraćeg razgovora sa svojim učenicima, sedeći na metar i po od mene, rekao da vidi moju auru koja je velika, gusta i jaka i dopire sve do ulaznih vrata njegove kuće. Bio sam iznenađen njegovom konstatacijom. Pogledao sam ga upitno… Videvši moj pogled, nasmešio se, a potom stavio svoju šaku iznad moje i rekao kako imam izuzetno jaku energiju kojom mogu uspešno da lečim ljude. Bilo je neverovatno kako je sve znao. Ranijih godina, objavio sam tri naučna rada, sa ekipom poznatih lekara, na tu temu.

Zbunjeno sam mu odgovorio da nemam. Polako mi je prišao i zamolio da podignem majicu koja je ležerno pokrivala pantalone. Lako sam to učinio, a on mi nepogrešivo pokaza rukom na tri mladeža koja su činila pravilan trougao nasuprot pupka. Bio sam zatečen .Tupo sam gledao u mladeže, kao da ih prvi put vidim. Nikad pre nisam obraćao pažnju na njih. Rekao je da su one tri zvezde što obasjavaju pupak, koji predstavlja Zemlju. Rukom je pokazao koje su to zvezde na nebu, pošto je, u međuvremenu, pala noć. Nebo je bilo tako blizu, a zvezde su sijale najvećim sjajem. Milioni zvezda su nam bili nadohvat ruke. Takvo nebo nikada pre nisam video…

Rekao je da na indonežanskom podneblju nema Malog i Velikog medveda. To me je iznenadilo, jer sam mislio da bolje poznajem astronomiju.