Muzika

IntegralnaYogaDean

Uluwatu

Krivine, opasne neravnine i nepregledna džungla bile su sastavni deo ovog puta…

Hram se nalazio visoko u planini, na jednoj strmoj litici koja se spuštala u Indijski okean. Prizor veličanstven…(Kamen za reljef na hramovima se lako obrađuje jer je vulkanskog porekla).

Neobična građevina, sva u reljefu, kao da se nalazila na kraju sveta. Svetilište je paralo nebo a beli, prozračni oblaci su činili venac nad njim. Gusta šuma je opasivala hram. Sve je odisalo mirom i nekim velom tajne. Imao sam osećaj da niko više na ovom svetu ne postoji, osim hrama i nas dvoje. Mene i Dušanke…

Obukli smo sarije i ušli u ovaj neobičan hram. Odjednom, samo što smo napravili nekoliko koraka, nešto mi je iznenada skočilo na leđa i skinulo kapu sa glave. Krv mi je jurnula u lice. Pogledao sam preneraženo u Dušanku, a potom u majmuna koji je veselo nosio ukradenu kapu. Iznenađenju nije bilo kraja… Ogroman broj majmuna nalazio se u hramu. Bio je to neverovatan prizor. Sveštenik koji nas je primio je rekao da je to uobičajena slika, jer je u okolini gusta šuma, a hram je otvoren (kao i svi hramovi na Baliju), pa su majmuni redovni posetioci. Pokazao nam je unutrašnjost svetilišta čiji je reljef bio veličanstven, upravo kao i njegova spoljašnjost…

Ušli smo u prostor za molitve i ostavili ponude (kad smo išli u hramove, kupovali smo i ostavljali ponude – cveće božanstvima )… Sveštenica je nad nama obavila ritual čišćenja svetom vodom. Dok je trajao obred, niz lice su mi tekle suze. Nisam ih mogao zaustaviti. Imao sam osećaj da sam izvan prostora i vremena. Obuzelo me je neobično spokojstvo. Nakon završenog rituala, Dušanka i ja smo otišli da meditiramo u deo hrama gde je bilo najmanje majmuna.

Sa meditacijom sam prvo počeo ja, kako bi me Dušanka čuvala od ovih malih, neobičnih posetilaca.

Seo sam u lotos i počeo sa meditacijom. Brzo sam ušao (moj najbrži ulazak u meditaciju) u meditativno stanje. Osećao sam neobično jake vibracije hrama. Imao sam spoznaju duše… Shvatio sam da se čovek boji smrti, neizvesnosti, ali da duši nije nepoznato umiranje. Umirala je ona bezbroj puta, u sebi, zbog sebe, zbog svoje budnosti, zbog svog savršenstva. Taj prelazak u drevno stanje savršenstva, u zasluženu kolevku mudrosti je njen neizbežan cilj, njen svetli zadatak. Svet je večan i čovek nikada ne umire… Univerzalno JA se ne plaši onog čega se običan čovek plaši... Kada sam u ovom stanju postavio sebi pitanje šta onda umire, trgao sam se i rekao Dušanki da ona nastavi sa meditacijom…

Dok je Dušanka bila u molitvi, i dalje sam osećao jake vibracije hrama. Imao sam osećaj da gorim. Grlo mi je bilo suvo, ali to nisam doživeo kao neprijatnost, već, moglo bi se reći, kao najveće zadovoljstvo.

Posle završene meditacije, Dušanka je rekla da je imala viziju Ganeše (Šivin sin koji ima glavu slona, a telo čoveka) kako sedi na zlatnom prestolu optočenom dijamantima, rubinima, safirima i drugim dragim kamenjem. Ganeša je gledao pogledom punim ljubavi i prosijavao je zlatnom svetlošću.

Ganeša je vibrirao, prilazio joj, smešio se i udaljavao na dva metra od nje. Ovog puta, Dušanka je imala spoznaju da je on naš zaštitnik, i vodič na putu kroz Indoneziju, a koga je odredio Suhu, moj učitelj…

Nakon završene Dušankine meditacije, pitali smo sveštenika, čoveka šezdesetih godina, kome je ovaj hram posvećen. Odgovorio je da je posvećen Ganeši i da se u hramu nalaze dve statue posvećene ženskoj i muškoj manifestaciji Ganeše. S obzirom na to da se ispred Dušankine kuće takođe nalazio Ganeša, shvatili smo da ovo nije slučajnost i da je Ganeša naš vodič po Baliju. Odnosno, to je bio prvi Suhuov znak koji je odredio moj put…