Muzika

IntegralnaYogaDean

Vihara

Vožnja je, ovaj put, bila mnogo brža od jutarnje, tako da smo u hram stigli oko 17 časova. Hram je bio sav u živopisnim bojama, ali je crvena dominirala. Crveni stubovi su bili visoki, a na njima su se uzdizali interesantni krovovi. Na mnogobrojnim klupicama je bilo dosta ponuda koje su svojim bojama doprinosile šarmu ovog neobičnog hrama.

U hramu su nas primili budisti koji su bili manje gostoljubivi u odnosu na hinduiste. Pitali su nas odakle smo i zašto dolazimo. Pokazali su nam hram, a onda nas ostavili da ga sami razgledamo… Bilo je mnogo ljudi. Pažnju mi je privukao jedan stari Indonežanin od svojih devedeset godina. Polako se kretao i uputio u jedan izdvojeni deo. Pošao sam za njim i u trenutku stao. Nasred omanjeg prostora, na jednom postolju, sav u svetlosti, stajao je Budin kip od zlata. Impresivan, dominirao je celim prostorom. Kao da su me posmatrale njegove oči. Bio sam hipnotisan. Imao sam doživljaj kao da je živ. Koža mu je bila boje zlata, oči plave kao more, kosa crna, a telo savršeno izvajano…

Setio sam se nekih istorijskih činjenica: bio je to princ Sidarta, koji je sa 29 godina napustio svoje kraljevstvo jer je želeo da spozna apsolutnu istinu. Nakon šest godina, u tome je uspeo. Svakim atomom svoga tela znao je sve i bio je sve. Spoznao je sam um.

U Bodogaji, jednom malom mestu u Indiji, mladi princ se smestio ispod jednog razgranatog drveta i odlučio da tu ostane u meditaciji sve dok ne dosegne stanje u kome će moći da pomogne svim bićima. Nakon nedelju dana u maju mesecu, za vreme punog meseca, to se i dogodilo. Postao je Buda na svoj 35. rođendan i na taj dan je i umro posle 45 godina. Dao je 84.000 učenja, a njegova suština je kako da se prevaziđe patnja i dostigne prosvetljenje.

Posmatrajući i dalje Budin kip, osećao sam jaku energiju koja izbija iz njega. U jednom trenutku, nisam mogao da se pomerim. Noge su mi otežale, a u rukama sam osećao neke žmarce koji su polako zahvatali celo moje telo. Uspeo sam da stanem na dva metra od Bude i pomolim se. Seo sam u lotos i polako ušao u meditaciju. Bio je to neobičan prelazak iz jednog prostora u drugi. Ušao sam u svoju dušu, a istovremeno osećao svaki delić moga tela. Mogao sam da pratim iz sekunde u sekundu šta se događa u mom organizmu, a istovremeno sam počeo dublje da shvatam život. Stvari su se odvijale na dva nivoa istovremeno: fizičkom i duhovnom. Video sam svoj životni put i postao svestan da je telo samo instrument naše duše. Spoznao sam da nismo ni telo na koje čekaju bolest, starost i smrt, niti misli koje se neprestano menjaju, jer postajemo ono što gleda kroz naše oči, sluša kroz naše uši, baš ovde i sada: svesni beskrajni prostor.

Shvatio sam da doživljaj spoljašnjeg sveta zavisi od moga unutrašnjeg stanja. S ljubavlju sam ponovo pogledao u Budu i tog momenta se setio misaonog kaveza koji mi je ispričao jedan lama. Ovog puta, nakon ove meditacije, shvatio sam prvi put njegovo pravo značenje. Susret sa ovim Budom je to učinio. Ovde, u Indoneziji, daleko od drugih civilizacija, kao da i ono nemoguće, zaista, postaje moguće…

Kući smo se vratili oko 21 čas. Seli smo u malu baštu koja se nalazila ispred kuće i, uz brzo pripremljenu večeru, nastavili priču o tibetanskom budizmu koji praktikujem već dvadeset godina.

Uz ukusno pripremljeno jelo, Dušanka me je pitala da li ima nešto posebno što bih mogao izdvojiti iz svoga praktikovanja, kada je budizam u pitanju. Naveo sam joj dva interesantna događaja.

Prvi se odigrao u budističkom manastiru Tar gde sam meditirao (najomiljenije mesto za meditiranje mi je bilo jedno veliko drvo), sa pauzama, u proseku dvanaest sati. Posle grupne meditacije Černezi koja se izvodila dva sata i gde se izgovara OM MANI PEME HUNG, lama nas je pitao da li imamo neka pitanja. Svi smo ćutali. Bili smo još pod utiskom meditacije. Vladala je potpuna tišina kada je lama izgovorio nešto na tibetanskom. Na to nismo obratili pažnju da bismo, kroz par minuta, svi istovremeno zaplakali. Celom dvoranom čuo se samo jecaj. Tada smo spoznali da nam je lama preneo saosećanje i ljubav prema svim živim bićima. Osećali smo potresenost i veliku tugu, ali istovremeno i sreću. Bile su to suze tuge, ali i suze radosnice.

Čovek ne zna šta je to što u njemu oseća. Koji je to organ koji reaguje na događaje u njemu i van njega. Šta je to u ljudskom biću što se divi lepom, šta je to što saoseća… Koren života je osećaj, sve potrebe, ljubav, nagoni, želje, patnje, neostvarene sreće, celokupni odraz života je eho tog osnovnog osećaja te celine. Samo kroz sebe čovek može voleti i ostali svet. Samo kroz sebe čovek može saosećati i pružiti ruku drugom. I mešale su se suze tuge i suze radosnice. Da, bila je to spoznaja i lekcija saosećanja. Bilo je to, zaista, neverovatno iskustvo.

Drugi neobičan događaj zbio se u Beogradu, kada sam u svojoj sobi radio meditaciju. Bilo je letnje doba. Vladao je potpuni mir. Seo sam u lotos u osam sati ujutro i ušao u meditaciju. Meditirao sam na tibetansko A koje mi je dao moj učitelj, lama Tenzin. Ova vrsta meditacije se zove šine i na tibetanskom jeziku znači tišina.

Oko jedanaest sati, u sobu je ušla moja majka i rekla da je došao jedan moj prijatelj. To me je malo iznenadilo, jer sam ga očekivao tek oko 12 časova. Rekao sam joj da malo sačeka, kako bih završio meditaciju. Posle izvesnog vremena, majka je ponovo ušla u sobu i rekla da je prošlo pola sata, da je pola dvanaest i da je moj drug postao nestrpljiv. Bio sam šokiran saznanjem da sam u dubokoj meditaciji proveo tri i po sata i da se ničega ne sećam. Bilo je interesantno što me noge nisu bolele. Znao sam jedino da sam brzo ušao u meditaciju, da sam se stopio sa univerzumom i da kao individua nisam postojao

Taj događaj sam potisnuo da bih ga se setio tek posle deset godina, u razgovoru sa lamom. Rekao mi je da sam postigao jedno od najvećih stanja svesti i da sam dobio najveća učenja, a da sam se setio događaja tek kada sam postao pročišćen posle velikog rada na sebi i pomaganja dugima. Ta saznanja mi se još uvek, postepeno, i danas otvaraju. Po njegovim rečima, samo ljudi čistog srca mogu dobiti dragocena učenja i moći da ih ne bi zloupotrebili.

Posle ovog razgovora, još neko vreme smo proveli u bašti, a potom smo otišli na spavanje.