Muzika

IntegralnaYogaDean

Sličnosti Budinog i Isusovog učenja

Skulptura Bude

Isusova ezoterična učenja su blisko povezana sa budističkim učenjima. Njegova poruka vrlo liči na Budinu. Govorio je o ostvarivanju naše sopstvene istinske prirode, a ta priroda potiče iz konačne stvarnosti. On je konačnu stvarnost nazvao Bog Otac. Objasnio je da je Bog Otac izvan običnih pojmova jevrejskog naroda. Dosta je govorio o znanju o tome ko smo mi ustvari. U budizmu se to zove znanje o prvobitnom stanju pojedinca, a to je naša inherentna priroda Bude. Ona je po prirodi sjajna i to je, u stvari, naša unutrašnja svetlost. To je stvarna suština naseg bića, izvan ovoga sveta-vremena i istorije. Zato simbolički govorimo o duhu koji se sa zemlje uzdiže na nebo, ali to je samo simbol, jer naša priroda Bude ne mora nigde da ide, savršena je onakva kakva jeste. Samo što je mi uvek negde drugde tražimo, ali ona je u nama i zato je Isus govorio o tome da je kraljevstvo u nama. U budizmu kraljevstvo nazivamo mandalom--isti pojam, samo različito ime.

Postoje spoljašnja učenja koja se manje više javno daju i unutrašnja učenja koja se nazivaju ezoterička. I Isus i Buda su užem krugu učenika govorili na drugi način i davali im druga učenja, jer nemaju svi ljudi koji prilaze učitelju, istu sposobnost, inteligenciju i isti nivo duhovnog razvoja. Učitelji, kao što su bili Buda i Isus, daju učenja ljudima, zavisno od njihovih sposobnosti i nivoa razvoja. Za unutrašnja učenja potrebna je transmisija-učitelj saopštava učenja na različitim nivoima i to uključuje objašnjavanje rečima, simbolima i direktnim prenosom od uma do uma.

Veliki majstori kao što su bili Isus i Buda radili su to. Kod Isusa to je bilo krštenje. Izvorno se u krštenju koristila voda kojom se pročišćavao učenik, tako da je sveti duh mogao da uđe u učenika. U budizmu se to isto radi u inicijaciji vazne. Time se pročisćavaju svi velovi i onda Budina mudrost može da uđe u nas. Sveti duh je drugo ime mudrosti Bude. Isus je imao uži krug učenika kojima je davao krštenje i usled toga, imali su izvesna iskustva I saopštavao im je znanje o njihovoj stvarnoj prirodi. To znanje se odnosilo na to ko su oni u stvari, odakle su došli pre nego su se reinkarnirali u ovom svetu i kuda će da odu, ne samo posle smrti, već u smislu spasenja. Kada su Isusova učenja prevedena na grčki jezik, to znanje su nazvali gnozis. Rec gnozis isto znači što sanskritski džnjana. Džnjana je direktno znanje stvarnosti, to je nedualistička intuicija stvarnosti, na tibetanskom se zove ješe-to je prvobitno znanje ili svesnost.

Zašto prvobitno? Jer je nedvojstvene prirode. To je svesnost ili znanje koje postoji pre nego što um uđe u igru. Um postoji u vremenu i funkcionise na dualistički način. Gnozis ili ješe prevazilazi obično intelektualno znanje. Po Budističkom učenju, ne spašava nas vera u neku doktrinu ili dogmu ili u autoritet neke crkve, već nas spasava direktno znanje o našoj istinskoj prirodi. Ezoterična učenja ili gnozis Isus je saopštavao učenicima kao što su bili Jovan, Petar i Marija Magdalena, zatim Toma, Filip i jos nekima. Svi ti učenici sačuvali su njegova učenja i kada su mnogi ne-jevreji postali sledbenici tih učenja, preveli su ih na grčki. Ali, sve ovo je potisnula crkva u drugom veku naše ere, a posebno su to radili biskupi koji su bili vođe crkve. Takvo znanje je predstavljalo opasnost za njihovu političku moć. Jer ako imate takvo znanje, šta će vam crkva. Rimsku crkvu organizovala je grupa rimskih pravnika koji su strukturu rimske crkve napravili prema strukturi Rimske imperije.

Glavna linija sastojala se u vladavini biskupa nad crkvom i verovanju da spasenje dolazi samo usled pripadanja crkvi i da spasenje ne postoji izvan. I da žene moraju da ćute u crkvi. Jer u prvim danima hrišćanstva, žene su često bile posednute svetim duhovima i izricale su proročanstva, naročito kada su bile u ciklusu, jer su tada bile najmoćnije. Ali, biskupi nisu mogli da dopuste da se tako nešto dešava, jer su proročice mogle da kažu nešto što nije bilo u skladu sa glavnim usmerenjem crkve. Tako je stvoreno pravilo po kome žene nisu mogle da budu sveštenice i nisu mogle da govore u crkvi. U šestom veku bio je sabor u Konstantinopolju i sve što se nije slagalo sa učenjem crkve proglašeno je kao gnostičko jevanđelje. Sve te knjige su bile zabranjene i spaljivane su. Biskupe, koji su kontrolisali crkvu, zanimala su samo Isusova javna učenja dok su Isusova ezoterična učenja za njih predstavljala opasnost. Jer, kao I Buda, Isus je govorio da spasenje moramo potražiti u nama. Kraljevstvo boga je u nama. To je unutrašnja svetlost u srcu svakog čoveka. Ne nalazi se u crkvi ili u društvenoj organizaciji.

Biskupi su shvatili da ovakvo učenje ugrožava njihov položaj pa su sačinili zbirku prihvatljivih knjiga, koja se zove Novi Zavet. Iz Novog Zaveta su isključili sva Isusova učenja koja su dovodila njihovu političku moć u opasnost. Ali, rimska crkva nije potpuno uspela u progonu, jer mnoge od tih drevnih knjiga su preživele i nađene su. Nađena je jedna veoma značajna knjiga u Etiopiji, a druga verzija te knjige u našoj zemlji. Bila je napisana na staroslovenskom. To je slavna Enohova knjiga. Zna se da je Isus napisao tu knjigu i ona se čak pominje u Novom Zavetu. Papi se nije svidela i zato je jedna od zabranjenih knjiga, koju je sada nemoguće pronaći. Zatim, 1946. god. u Egiptu, pronašli su celu biblioteku u jednom zemljanom ćupu i našli 42 knjige.

Osim poznatih naslova, nađene su neke knjige za koje se mislilo da su potpuno uništene. Na primer, Tomino jevanđelje. Toma je bio jedan od izvornih 12 apostola, a to su bili Isusovi glavni učenici. On je napisao jevanđelje u kome se nalaze mnogo toga što je Isus rekao. Neke od tih stvari nalazimo u Bibliji, ali mnoge stvari se ne nalaze u njoj jer one čine da Isus zvuči prilično kao budista. Tu govori o karmi, reinkarnaciji i slično. Biskupi su odlučili da reinkarnacija nije dobra ideja i zabranili su je jer to znači da Isus može da se reinkarnira mnogo puta i to izvan crkve. U tom slučaju bi biskupi imali stvarno problem. Više ne bi imali monopol nad spasenjem. Knjiga Gnostičko jevanđelje prevedena je na i na naš jezik, kao i jevanđelje po Mariji Magdaleni i Judi. Danas je teško odlučiti šta je, u stvari, istina. Usmena predanja su zapisivana i prevođena, a mnogo je zavisilo na kom su duhovnom nivou bili Isusovi učenici i kako su to shvatili. Najveći problem je bio tačan prevod, naročito kada se politika umeša.

Zato je na nama da radimo na sebi i da na osnovu iskustva čitamo između redova. Meni je tu mnogo pomogla knjiga Swami Nirmalanande Giri o Hristu iz Indije, podaci iz budističkih i hinduističkih manastira, legende i mitovi o Isusu iz tih krajeva, kao i knjiga Nikolaja Notovića o nepoznatom životu Isusa. Na osnovu iskustva iz tibetanskog manastira i posle hodočašća po Indoneziji, smatram da svako mora sam da iskustveno nađe odgovore uz pomoć učitelja. Bez dobrote, duhovnosti i dobrih dela, nema napretka na duhovnom putu do samospoznaje.