Treće oko - naučni pristup

Čakra treće oko odgovara endokrinoj žlezdi epifizi.

EPIFIZA – naučni pristup

Od vremena kada je u nižih kičmenjaka opisana kao fotoreceptorni organ, opšte je prihvaćeno da je epifiza tokom evolucije imala vezu sa trećim okom koje je kao funkcionalni organ postojalo u predaka kičmenjaka. Postojanje recessusa pinealisa u fosilima najprimitivnijih kičmenjaka ukazuje da se epifiza pojavila tokom evolucije vrlo rano i da je u pomenutih vrsta reagovala na svetlost i imala ulogu u kontroli pigmentacije kože. Epifiza današnjih vodozemaca, gmizavaca, ptica i sisara zadržala je izvesnu sposobnost da reaguje na svetlost. Ribe, vodozemci i gmizavci imaju kompleksnu epifizu na kojoj se mogu razlikovati dva predela, pinealni organ i parijentalni organ.

Pinealni organ odgovara epifizi kod sisara. Tokom evolucije, ćelije epifize su se od tipičnih senzitivnih ćelija osetljivih na svetlost postepeno transformisale u neuroendokrine ćelije. Na to ukazuje i osobena vrsta inervacije ove žlezde. Interesantno je pomenuti da se tokom fetalnog perioda razvića u epifizi mogu uočiti neke prolazne primitivne strukture pa i pinealni nerv, što takođe ukazuje na postepenu transformaciju fotoreceptivnih u neurosekretne ćelije.

Sisari koji žive u predelima bliže polovima uglavnom imaju veće epifize od onih koji su bliže ekvatoru. Slon, nosorog i oposum imaju male epifize. Neki morski sisari, kao što je morski slon, imaju dosada najveće uočene epifize, dok ih neke vrste velikih kitova uopšte nemaju. Interesantno je da je epifiza jedno od nekoliko područija u mozgu gde ne postoji krvno-moždana barijera.

Epifiza je bila poznata još pre više od 2000 godina. Zbog njenog anatomskog položaja u odnosu na mozak, staroindijski a i neki grčki filozofi su je smatrali organom koji je povezan sa dušom.

Prvi anatomski opis epifize potiče još od Galena koji joj pridaje ulogu organa koji reguliše limfne žlezde. Dekart je u sedamnaestom veku smatrao da je epifiza sedište duše, da prima informacije iz oka i drugih senzitivnih organa i reguliše protok vitalnih tečnosti u organizmu. I danas u razumevanju funkcije epifize postoji još nejasnoća, ali je prihvaćeno shvatanje da je ona neuroendokrina žlezda, a i dalje se izučava njena uloga u reprodukciji životinja. Danas se sve veća pažnja poklanja ulozi ove žlezde u procesima starenja i kancerogeneze.

Uloga epifize je posebno značajna u reprodukciji životinja kod kojih dolazi do involucije reproduktivnog sistema u jesen i u zimu. Dosta podataka ukazuje na to da je epifiza verovatno biološki sat koji uspostavlja dnevne ritmove povezane sa estrusnim ciklusom i sezonskim karakteristikama razmnožavanja pojedinih vrsta životinja. Njen uticaj ne reproduktivni sistem može biti i stimulativni i inhibitorni.

Najpoznatiji hormoni koji se sintetišu u epifizi su melatonin, ali i neki peptidi i proteini.