Kumbaka - zadržavanje daha
Proces disanja podrazumeva tri stvari: pooraka – udah, rechaka – izdah, i kumbhaka – zadržavanje daha. U starim jogičkim spisima zabeleženo je da je kumbaka pranajama i da je pranajama kumbaka; dakle, pranajama nije pooraka i rechaka, to jest udah i izdah, jer to su spontani procesi. Takođe, ne smemo zaboraviti da su udah i izdah sastavni deo procesa zadržavanja daha. Da biste zadržali dah, morate da udahnete i izdahnete. Prema tome, tri komponente disanja takođe su tri dela pranajame.
Udah je opisan kao aktivan ili pozitivan dah, izdah je pasivan ili negativan dah, a kumbaka predstavlja prevazilaženje dvojnosti. Udah je aktivan proces disanja i zahteva napor mišića da bi vazduh ispunio pluća. Uobičajen izdah je pasivan i ne zahteva nikakav napor mišića; naprotiv, dijafragma i grudni koš vraćaju se u svoj prirodni položaj. U pranajami, rečaka je često spor i kontrolisan proces. Uopšteno, iste je dužine ili duplo duži od purake. Glavna prednost svesnog izdisanja je u tome što razvija moć kontrole procesa opuštanja. Sporo izdisanje se izvodi spontano, na primer, kada osoba jeca i stenje od bola, jer to otklanja bol u delu mozga koji kontroliše bol. Svesni napor koji je potreban da bi se dah ispuštao polako zahteva pomoć moždane kore. Moždana kora šalje inhibitorne impulse u srednji mozak koji je zadužen za disanje. Ovi inhibitorni impulsi iz moždane kore preplavljuju susedni hipotalamus, koji kontroliše emocije, i umiruju ovaj deo mozga. Otuda umirujuće dejstvo sporog izdisanja.
Klasifikacija pranajame
Postoji više pranajama, u zavisnosti od načina usklađivanja udaha, izdaha i zadržavanja daha (kumbaka). Postoji devet osnovnih pranajama: nadi shodhana, bhastrika, kapalbhati (takođe, shatkarma), sheetali/sheetkari, bhramari, ujjayi, moorchha, surya bheda i chandra bheda. Neke od ovih pranajama greju telo, a neke ga hlade. Neke pranajame podstiču nervni sistem, a neke ga smiruju. Nadi shodhana uspostavlja ravnotežu, bhastrika i kapalbhati pokreću energiju, a bhramari i ujjayi opuštaju. Sheetali/sheetkari i chandra bheda smanjuju unutrašnju temperaturu tela, a surya bheda i moorchha povećavaju temperaturu tela.
Sve tehnike pranajame menjaju normalnu brzinu disanja, a neke više od drugih. Bhastrika i kapalbhati ubrzavaju proces udaha i izdaha. One se mogu posmatrati kao način hiperventilacije, jer praktikuje se produženo ubrzano disanje. Slično tome, bhramari, ujjayi, sheetali i sheetkari mogu se smatrati hipoventilacijom, jer disanje je usporeno, što često podrazumeva i manje od pet disanja u minutu.
Hiperventilacija u pranajami podrazumeva vitalizaciju organizma. Brzo i duboko disanje povećava protok vazduha kroz alveole i podstiče cirkulaciju krvi na vrhu pluća i u onim delovima gde je inače usporena. Ove pranajame bude celo telo, jer mišići se brzo pomeraju i ubrzan je celokupni metabolizam. Pomenute tehnike su dobre vežbe za pluća i abdomen, a nervni sistem čine uravnoteženim i jačim. Takođe, pročišćuju i greju telo i um.
Hipoventilacione tehnike, s druge strane, produžavaju dah, spore su i opuštajuće. To su u suštini relaksirajuće pranajame i njihov efekat je više-manje suprotan od hiperventilacije. Ove tehnike usporavaju metabolizam i moždane talase, vodeći ka opuštenom, meditativnom stanju. Na ovaj način osoba stiče sposobnost da lakše kontroliše nervni sistem. Tokom ove prakse moguće je da se nivo ugljen-dioksida blago povisi, dok nivo kiseonika ostaje normalan.
Svesno menjanje brzine udaha i izdaha utiče na lakšu kontrolu gorenavedenih procesa. Dolazi do svesnije i efikasnije apsorpcije kiseonika, to jest izbacivanja ugljen-dioksida, a takođe i do poboljšanog mentalnog i emotivnog stanja. Kontrola purake i rečake je priprema za pranajamu (koja blagotvorno deluje na zdravlje i vitalnost) i preduslov za naprednije oblike prakse. Dobro zdravlje, poboljšane respiratorne funkcije i pokrenuta energija jesu osnova viših nivoa praktikovanja pranajame, što uključuje i kumbaku.
Šta je kumbaka?
Reč kumbha znači „posuda“, što upućuje na držanje ili zadržavanje nečega. U pranajami ovaj pojam označava zadržavanje daha. Kumbaka može da se izvodi posle udaha ( antar kumbhaka) i posle izdaha ( bahir kumbakha). Postoje dva tipa zadržavanja daha: sahita kumbhaka, kada se dah zadržava namerno, i kevala kumbhaka, kada se dah zadržava spontano. Kumbaka je deo svih tehnika pranajama. U spisima Yoga Sutras, Maharshi Patanjali kaže da je pranajama kumbaka. Cilj svih pranajama je dostići kevala kumbhaka, što je isto što i stanje samadhi.
„Kumbaka je kad nema ni izdaha ni udaha, telo je mirno i ostaje nepokretno u položaju. Onda on počinje da vidi oblike kao što ih vidi slep, čuje zvukove kao gluv, i oseća svoje telo kao drvo. Ovo su osobine onoga koji je dostigao viši nivo opuštenosti.“ ( Amritanada Upanishad)
Fiziologija kumbaka tehnike
Tokom praktikovanja kumbake nivo kiseonika u telu opada, a ugljen-dioksida raste, što zavisi od brzine metabolizma i toga koliko je osoba opuštena, to jest napeta. Glavni efekat kumbake je da trenira nervni sistem da toleriše više nivoe ugljen-dioksida u telu pre nego što signali moždanih ćelija ne primoraju osobu da ponovo udahne. Mnogi kapilari u mozgu ostaju neupotrebljeni, i postaju aktivni jedino ako je potrebno još krvi. Povišeni nivo ugljen-dioksida stimuliše širenje kapilara u mozgu. To znači da više kapilara učestvuje u regulisanju cirkulacije u mozgu.
Mozak, takođe, skladišti određenu količinu ugljen-dioksida, što omogućava efikasniju razmenu kiseonika i poboljšava kapacitet pluća. Kada neko ne može da udahne duboko, to često znači da je smanjena količina ugljen-dioksida u mozgu. Pluća i dalje rade, ali nivo ugljen-dioksida u tkivu mozga je previše nizak da bi omogućio proces dubokog disanja. Priroda je, izgleda, omogućila da se u mozgu skladišti ugljen-dioksid baš da bi pokrenula respiratorni sistem i proces iskoristivosti kiseonika učinila efikasnijim. Kumbaka podiže nivo ugljen-dioksida u mozgu, što omogućava da sistem u potpunosti iskoristi kiseonik. Takođe, ukoliko se ugljen-dioksid zadrži u mozgu, povećava se količina asimilovanih jona.
Povišeni nivo ugljen-dioksida u krvi može dovesti do pomerenog stanja svesti i stanja saosećanja. Zanimljivo je da je naučnik J. Wolpe ( Psychotherapy by Reciprocal Inhibition, Stanford University Press, 1958) predlagao nešto što se zvalo „terapija ugljen-dioksidom“. On je predlagao uzimanje 65% ugljen-dioksida i 35% kiseonika za lečenje anksioznosti, što je zasnovano na njegovim eksperimentima koji su pokazali da će jedna od četiri ovakve inhalacije smanjiti anksioznost na nekoliko sati ili, u nekim slučajevima, i na nekoliko nedelja. U jednom drugom eksperimentu učestvovale su tri grupe duboko anksioznih osoba. Jedna grupa je udisala mešavinu sa ugljen-dioksidom, druga grupa je ubrzano disala (hiperventilacija), a treća grupa je udisala običan vazduh. Anksioznost se značajno ublažila kod prve grupe. Takođe, efekti su se osećali i posle 24 sata, što nije primećeno kod druge dve grupe.
Kumbaka, u ovom svetlu, može se nazvati samoprimenjivom terapijom ugljen-dioksidom. Ipak, efekti su povoljni samo ukoliko se upražnjava do optimalnog nivoa. Sve više od toga je štetno, i može izazvati gubitak moći orijentisanja i halucinacije. Zato se stalno naglašava da kumbaka mora da se praktikuje pod nadzorom iskusnog učitelja.
Još jedna uloga kumbake jeste da uvežbava praktikanta da kontroliše deo mozga koji je zadužen za nekontrolisane procese. Čovek može da pomeri ruku, ali ne može da pomeri hipotalamus. Ipak, kroz praksu kumbake, mozak može biti naučen da se ponaša u skladu sa zahtevima praktikanta. On može da prekine rad mozga ili da ga ubrza. Na ovaj način mnogi jogiji uspeli su da prekinu rad srca na nekoliko dana i da ga potom ponovo pokrenu. Srce nije nezavistan organ; ono je kontrolisano višim centrom u hipotalamusu mozga. Kontrolom mozga, možete kontrolisati rad srca, telesnu temperaturu, digestivni sistem i tako dalje. Na višim nivoima praktikovanja kumbake vreme zadržavanja daha može biti produženo sve dok ne prestanu sve vitalne funkcije tela. Osoba ne diše danima. Jogiji su bivali sahranjeni, i ostajali su pod zemljom više dana u ovom stanju sličnom hibernaciji, poznatom kao bhu samadhi.
Kevala kumbaka
Spontano zadržavanje daha zove se kevala kumbhaka, što znači da se u to ne ulaže svesni napor. Ova vrsta zadržavanja daha nije povezada sa udahom i izdahom, ne zavisi od mesta, vremena i dužine izvođenja. Kevala kumbaka može se desiti bilo kome, bilo gde, bilo kada, čak iako osoba ne praktikuje pranajamu. U ovom slučaju ne postoje nikakvi rizici, jer zadržavanje je nastupilo kao spontana reakcija tela. Kada nastupi kevala kumbaka, u centru između obrva pojavljuje se svetla tačka koja se širi kroz svesnost. Prednji deo mozga postaje obasjan svetlošću, kao da sviće, i osoba izlazi iz tame koja se uobičajeno javlja iza zatvorenih očiju. Rečeno je:
„Savršenost zadržanog daha je oslobođenost od udaha i izdaha. Ova pranajama je uistinu kevala kumbaka.“ ( Hatha Yoga Pradipika)
Tokom kevala kumbake, jogi postoji u oblasti višoj od razuma, izvan granica koncentracije. Swami Sivananda je rekao: „Kroz kevala kumbaku jogi se suočava sa činjenicama koje obična svest ne razume. Ovo se postiže određenim treningom i rukovođenjem suptilnih snaga u telu koje um guraju ka višim nivoima. Kada je um uzdignut do nivoa nadsvesne percepcije, on počinje i da deluje sa te pozicije gde može da iskusi više znanje. To je konačni cilj pranajame koji se postiže kontrolom. Onaj koji poznaje pranajamu i kevalu jeste pravi jogi.“
Onaj koji usavrši kevala kumbaku može da zadrži dah koliko god hoće. On je prevazišao hata jogu i dostigao stanje rađa joge. Mnoge siddhis, fizičke moći, javljaju se kod onih koji su majstori tehnike kevala kumbaka. Oni ne osećaju bol, manje spavaju, smanjena je količina telesnih tečnosti, a telo i zadah nisu neprijatnog mirisa. Mršavi su, ali njihovo lice blista.
Kumbaka i samadi
Tokom kumbake količina prane raste jer su telo, dah i um dovedeni u stanje smirenosti. Smirenost pojačava pranu i svesnost, kao u ekspres loncu, gde jačina energije i toplote raste jer nisu oslobođene iz tela. Taj pritisak se održava tokom kumbake, dozvoljavajući prani da nesmetano teče kroz pranamaja košu.
Širenje prane takođe bitno utiče na um. Mentalna moć raste, a svesnost se izoštrava. Postignuti mir snaži um jer nema kolebljivosti i smetnji. Kao što se svetlo transformiše u laserski snop, um postaje fokusiran i usredsređen. Na ovom nivou vlada potpuna obustava mentalnih šema. Um više ne funkcioniše uobičajeno jer ga mentalna percepcija i prana dele od fizičkog tela. To je pravo iskustvo sile: sile smirenosti, sile uma, sile prane i sile prakse. Praksa omogućava da osoba ostane usredsređena, što je put ka stanju samadi (vrhunac meditacije; stanje jedinstva sa objektom meditacije i univerzalnom svešću).
Proces se može objasniti i fiziološki. Tokom kumbake raste nivo ugljen-dioksida u mozgu. Kao reakcija na to, neuroni šalju impulse koji signaliziraju telu da treba da diše. Prenos nervnog impulsa podrazumeva postojanje više od jednog neurona; potrebni su sinapsa (tačka prenosa impulsa između dva neurona) i neurotransmiteri, koji se sintetišu u nervnim završecima. Što duže traje kumbaka, uspostaviće se i preneće se više nervnih impulsa.
Tokom zadržavanja daha, stalno se povećava broj poslatih impusla, što stvara ogromnu količinu nervne energije u mozgu, pa nastaju novi nervni putevi, a uspavani, tj. nekorišćeni centri se bude. Mozak je bukvalno prosvetljen i probuđen. Takođe, žuljevito telo ( corpus callosum), tanka membrana između dve hemisfere mozga, aktivirano je tokom kumbake. Nervna vlakna koja čine membranu, tj. spojnicu, omogućavaju prenos informacija između leve i desne hemisfere, što znači da ceo mozak može da radi i percepcija nije ograničena na jedan način obrade podataka.
U Joga Sutrama Mahariši govori o mogućnostima kumbake da pokrene i prosvetli uspavane centre u mozgu:
„I tako prestaje skrivanje svetlosti.“ ( Yoga Sutras, Maharishi Patanjali)
Pošto su uspavani potencijali mozga pokrenuti, osoba je dovedena u stanje višeg razumevanja dubine i dimenzija bivstva, što je iznad običnog iskustva. Jedan deo ove proširene svesti omogućava iskustvo prane kao suptilne sile, manifestovane na različite načine, što objašnjava pojavu svetlosti vidljive u čidakašu tokom kumbake.
Dok se ovakve značajne aktivnosti dešavaju u unutrašnjim sferama, spolja sve prestaje. Za onog koji posmatra, jogi je miran kao stena, ali, u stvari, on prolazi kroz sfere koje su van domašaja običnom, mislećem umu. Međutim, ako jogi dospe do tame umesto do prosvetljenja, bolje je prekinuti praksu. Ovo upućuje na jada samadhi, stanje spoljašnje i unutrašnje blokade. Sve sposobnosti privremeno bivaju obustavljene, često uz nemogućnost da se kroz to prođe bez pomoći.
Kumbaka i kundalini
Kumbaka tehnika može se posmatrati i iz perspektive buđenja kundalinija. Tokom vežbanja kumbake u telu se javljaju određene promene. Menja se temperatura tela, osetljivost kože, frekvenca moždanih talasa se snižava. U tom trenutku, određeni enzimi ili hormoni bivaju oslobođeni iz hipofize u krvotok. Kao rezultat, prestaje upotreba kiseonika. Kada se odstrani kiseonik, telesni organi pokazuju neku vrstu gušenja.
Kundalini šakti boravi u muladara čakri. Tokom udaha, prana vaju penje se gore, kroz manipuru do višudi čakre. Tokom izdaha, apana vaju spušta se dole od manipure do muladare. Kumbaka, međutim, dovodi do spajanja apane i prane sa samanom, stvarajući veliki pritisak na manipuru koja je skladište prane. Spajanje ove tri prane u jednu moćnu silu aktivira druga dva toka – udana i vjana. Kada prorade svih pet prana i svest se potpuno usredsredi na manipura čakru, istog trenutka budi se kundalini. Ovo je vrhunac pranajame. Hatha Yoga Pradipika kaže:
„Planskim zadržavanjem prane, nadiji i čakre su pročišćeni. Na ovaj način prana razvaljuje vrata ka sušumni i lako ulazi unutra.“
Uputstva za izvođenje kumbake
Da biste usavršili kumbaku, morate redovno vežbati pranajamu. Treba regulisati ishranu i otkloniti konstipaciju, da se ne bi sakupljali toksini u telu. Takođe, treba razmotriti mogućnost umerenosti u seksu, jer ovaj čin proizvodi određene nepoželjne hormone. Kada se izvodi kumbaka, dah treba zadržavati bez straha ili drhtavice. Posle zadržavanja, treba izdahnuti polako i smireno, bez ikakve teskobe. Moć volje može biti korišćena da bi se zadržao dah, ali ne treba stalnim udisanjem forsirati da vazduh ostane unutra. Niko ne sme da pređe sopstvene granice. Uvek treba slediti preporučen odnos udaha, izdaha i zadržavanja daha.
Tokom kumbake, možete se koncentrisati usredsređivanjem na simbol, a najbolji simbol je svetlo. Dok zadržavate dah, vizualizujte svetlost u prostoru između obrva. Ako ne uspevate da vizualizujete svetlost, prethodno možete da vežbate trataku (tehnika za razvijanje koncentracije) sa svećom. Ako unutrašnji prostor postane taman posle izvođenja kumbake, to nije dobar znak. Međutim, ako postane sve više i više prosvetljen, to je dobro.
Kumbaku treba raditi tek kad se usavrši tehnika udisaja i izdisaja. Tada su nadiji pročišćeni i spremni za kumbaku. Yoga Chudamani Upanishad kaže da kumbaku treba vežbati tek kad izdah staje 26 angula (1 angula je širine prsta). To znači da vazduh prilikom izdaha treba da se oseti na razdaljini koja se lako može izmeriti pružanjem ruku pravo ispred lica, sa ispravljenim dlanovima okrenutim dole.